Promišljanja

Biću tvoja svetlost

Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke.

Ćutala sam i čekala da prođe.

Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj, da žena poslednja sazna. Ja sam saznala.prva. Dušebrižnici su mi saopštili čim su ih prvi put videli zajedno, u kafeu kraj pozorišta. Kažu da su se gutali očima, a da se nisu dotakli. Znam tačno i kada je to bilo. Veče pre generalne probe. Gostovao je kod nje na radiju. Najavljivao premijeru. Koliko sledećeg prepodneva sam dobila detaljan izveštaj.

Pitala sam ga, onako nonšalantno, u prolazu – kako se proveo i zašto se intervju nastavio uz vino…”To je njoj podrazumevajuće.”

Bio je to prvi i poslednji put da su izašli na javno mesto. Isekla sam u korenu, mislila sam.

…………………

“Ako mene zovete, promenio sam broj” – šarmerski je dobacio preko ramena, dok sam ja besomučno pozivala redakciju. Bio je sjajan na konferenciji za medije, kojima nerado prisustvujem. Obično pošaljem neku od mlađih koleginica.

Ovaj put sam došla jer je ipak bio u pitanju događaj sezone, najava škakljivog komada i prilika da upoznam još kontroverznijeg reditelja. Očito i njemu nije promaklo da sam tu. Imponovalo mi je.

Uveče je gostovao u mojoj kultnoj emisiji i prošetali smo potom do kafea gde je za njega uvek rezervisan sto, u najlepšem uglu. Kako drugačije. Ispijali smo “tamjaniku” i ja sam tonula u njegovom baritonu. Ponudio se da me odveze do stana. Pred nego što sam zakoračila iz auta, dodirnuo mi je levu ruku.

Te večeri sam umrla. Za ceo ostali svet oko mene.

…………….

Neću zaboraviti to veče. Prošlo je već pet godina od kada su mi signalizirali da ga je progutala svojim ljubičastim očima i centrifugirala. To su mi baš tako objasnili. Da ga je fiksirala i usisala, a on se pretvorio u fleku. Sve ove godine sam zamišljala scenu kao iz animacije, nju kako se beči i njega koji se utapa i nestaje. Toliko je sekvenca bila moćna, toliko me obuzimala, da nisam uspevala ikada više u realnim situacijama, da je potisnem. Opsedala me. Na javi i u snu. Borila sam se za njega, ali sam duboko osećala da je tu.

Onda mi je te večeri sve bilo kristalno jasno.

Prošlo je skoro pet godina od onog dana kada sam sebi pobedonosno rekla da sam u korenu sasekla nepogodu. Obreli smo se, nakon važnog društvenog događaja, u klubu pozorišta. Svi bitni akteri. I neki nebitni. I ona. I ja. I on. Nas dvoje, zapravo. Ne samo za mene, za sve prisutne nas troje smo bili fokus. Nekako se to tako osećalo u vazduhu. Ispijala sam besno viski s ledom. Đuskala. Oko njega. Delila osmehe, flertovala, sa njim, sa svima. On je sedeo, sleđen, okamenjen. Trudio se da dobro poznatim šarmom prevari svoje poltrone i moje drugarice namiguše, presrećne što nas je udostojio. Sedeo je ne znajući gde je najbezbednije da gleda, a da je ne vidi. Ja sam kao đuskala opušteno, ljubila mu povremeno teme, obeležavala posed. Svi smo međutim znali da je ona tu, do nas i da nećemo da gledamo u pravcu stola za kojim je sedela. Bleda, lepa, setna, dominantna. Nije ona ništa posebno, ne znam čemu fama – kaže mi moja Olja. Onako, dok smo se njihale uz neku glupu Zdravkovu pesmu. Na koju on reaguje kao romantična budala. Ne kaže naravno ništa. Jednostavno ima taj glupi izraz na licu, koji prezirem. Gledam ga i sada i vidim to. Ponovo mu prilazim, on sedi, grlim ga s leđa, mlatim se oko njega… Panj, panj… Viski je odvratan, neko smeće. Popiću još jedan. Ja sam ovde zvezda, za ovim stolom. U ovom stvarnom životu. Ja sam kraljica njegovog života.

Nije pogledao u njenom pravcu ni jednog trenutka. Svake proklete milisekunde sam znala da umire za njom.

………………….

Nije bilo mnogo takvih sutuacija tokom tih petnaest godina. Da se nas troje nađemo u istim prostoru. Osim u mojim noćnim morama.

Te noći u pozorišnim klubu bilo je baš kao da imam košmar iz koga ne mogu da se probudim.

Toliko mi je bilo nepodnošljivo da gledam njenu demonstraciju moći. Kao da nije dovoljno što se pet godina rastajem sa životom od tuge, jer znam da je moja fatalna ljubav – opsena. Što ridam svake proklete noći jer znam da iz mog zagrljaja odlazi u njen krevet, a moj je prazan i leden. Da njega zorom dočekuje dečiji smeh, o čemu mogu samo da sanjam. Ne usuđujem se da pomislim na neku našu decu. Na trudnoću koja bi me izobličila. Pretvorila samo u još jednu ženu. Majku.

Merim vreme koliko je najmanje dovoljno da odsedim ovde u ovom paklu, a da ne ispadne kako sam pobegla. Koleginica je ušla u žustru diskusiju sa neotesanim glumcem, koji je za trenutak ućutao i prebacio pažnju na mene baš kada nije trebalo. Pokušavala sam da zadržim proklete suze, dok je klubom odzvanjala Zdravkova pesma…. Neki srećni parovi su opušteno plesali. Ona se budalasto njihala oko njega. “Ako te odvedu Cigani čergari ili te ukradu strašni haremski čuvari….”

Užasni pomenuti glumac, kao kad ubica overava streljanog, gleda me i cinično izgovara najgluplju rečenicu: “Jbg, šta da se radi. Sve velike ljubavi su tužne”. “Nosi se.”

…………..

Onog jutra, sećaš se, spremao si se da nosiš slavski kolač u crkvu, a ja sam briznula u plač i rekla ti da nisam luda, ni glupa, ni slepa i da to mora da stane ili…Ili…I ti i ja smo znali da nema ili. Znali smo da su naša dva sina Biblija nad kojom se molimo. Da naša manufaktura može samo da preraste u fabriku. Da nećemo rasparčavati ovo što smo stvorili. Iz ljubavi. I želje da budemo jaki, moćni. Znali smo i ti i ja da ljubavi tu više nema. I da to nikada nećemo priznati jedno drugom. Znali smo da ljubav ostaje tamo negde. Na najvišem spratu novobeogradske višespratnice, u mom direktorskom kabinetu. Gde sam kao hladna kučka, gladna strasti, gazila zgodne mlade japije. Lečila se od kućnog poraza.

Znala sam i da si je ludo voleo. Kako mene nikada nisi. Ali, ne dovoljno da bi me ostavio. I opuštala sam se. Gazila sam i tebe. Sa svakim novim mladim ljubavnikom bila sam sve jača, odvažnija. Sve više sam trenirala, sve više plastike u sebe ugrađivala, sve češće putovala sa drugaricama. Ti si uvek bio tu za moje hirove, za našu decu, moju rodbinu…Manipulisala sam tvojom grižom savesti. I uživala gledajući kako kopniš. Ona je tebe ostavila? Čula sam da je sama, o tome bar ne brini. Kažu mi da je pukla. Otišla je u invalidsku penziju. Obilazi manastire. Živi s mačkama. Tužna starica, ugašenih očiju.

Ja sam bila hrabra. Dostojanstveno sam te ispratila. Šmrckala sam na ispraćaju, iskreno.  Kremirali smo te, iako je tvoja želja bila da te sahranimo pod onom tvojom planinom. Sinovi su se saglasili sa mojim racionalnim predlogom. Ipak je to sada druga država. Da ne komplikujemo. Tvoj prah je rasut ovde u Vrtu sećanja i sigurna sam da bi ti se to dopalo. Dostojanstveno je.

Kao što sam i ja bila sve ove godine. Onih naših petnaest pre nje, toliko sa njom i onih mučnih nekoliko, nakon svega.

Bila sam odvažna. Sačuvala porodicu. Ram za slikanje. Imovinu.

Ti se sada odmori. Ja ne bih još.

………..

Ne pamtim koliko je prošlo od kada sam izbacila sva ogledala iz stana. Zaledila sam se u tom danu. U toj vesti. Da je svet stao. Da si definitivno otišao. Da za ogledalima nema razloga. Nije ih bilo ni onda dok sam se ogledala u tvojim očima. U čijem odrazu sam videla obožavanje, čežnju, patnju, kukavičluk koji me porazio. Pobegla sam od toga.

Mislila da sam da je udaljanje čin dostojanstva i odvažnosti.

A, vidiš – konačno si ipak – pre mene, otišao ti.

Ona nas je još jednom, definitivno kaznila. Kremirala te. Prah rasula. Da ne mogu kraj humke da te oplakujem.

Biću odvažna – živeću koliko mogu, koliko je zapisano. Da ti svojom molitvom put osvetljavam. Dok se ne sretnemo, tamo negde.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

3 × 5 =