Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke. Ćutala sam i čekala da prođe. Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj, da žena poslednja sazna. Ja sam saznala.prva. Dušebrižnici…
“U knjizi propasti ne postoje Za ženu iskušenja jadi. Ženi je cela zemlja – prostor Za Ars Amandi. Od svih ljubavnih napitaka Srce je napitak najjači, neodoljivi. Žena je još od kolevke Greh smrtni nečiji, neoprostivi. Ah, nebo je tako daleko! A usne – blizu kad magla vlada. – Bože, ne sudi strogo! Ti nisi bio žena na ovoj zemlji nikada!” Ove stihove Marine Cvetajeve postavila sam 1.januara ove godine na svoj FB profil. Otkrila sam to ovoga jutra, ranom…
Želim da napišem priču, najlepšu, najpitkiju, najljubavniju…Nema je. U meni praznina. Samo haiku poezija. Tako nekako. Sve mogu sažeti u nekoliko reči. Dođe takvo vreme. Takvi dani teku i slivaji se u ništa. Nije uvek tako bilo. Pamtim one srećne, ustreptale intervale. Dvogodišnja veza bez turbulencija, brak, svadbeno putovanje na Maltu, doduše – kod mog brata, fudbalera… Obilazili smo znamenitosti, najlepše plaže, dovršavali jedno drugom započete rečenice, smejali se, smejali…Tako se nisam smejala nikada pre. I nikada nakon toga. Još…
“U tebi mora goreti ono što želiš da zapališ u drugima.” – Augustin …….. Pakao nije krenuo istog trenutka kada sam primetila da nema tog svežnja rezervnih ključeva. Godinama ih držim tu, u hodniku, na čiviluku, desno od ulaza u dnevni boravak. Ključevi su zakačeni na debelu alku sa crvenim, kožnim priveskom, u obliku srca. To srce je moj prvi poklon njemu. ……… Sećam se da sam otišla u “Monu”, odmah znala da želim baš to da mu poklonim, bez…
Audio-zapis stiže na Viber. Ne razaznaje reči, čuje samo muzičku podlogu. U salonu punom žena je. Kasnije će pojačati. Možda je nešto greškom kliknuo. Dešava mu se, muče ga ovi pametni telefoni. „Samo nas nebo rastaviti može…“ peva Mišo Kovač. Javio se onaj njen, onaj stari, onaj koji zna… sve. Za trenutak bar je potisnuo onog koji je rešio da bude zloća, koji se od ljubavi brani poganim rečima, rečima kojima štipa njenu dušu i otkida deo po deo svoga…
***Ko u ovim uradcima traži fakta, na pogrešnom je mestu. Stvarni život provejava u fragmentima. A i ko smo mi da ga rekonstruišemo? Sve je fikcija, osim onog što se možda i desilo. Kiša je padala već peti dan. Onako sitno, metiljavo, kao tokom najgorih jesenjih dana. A, bio je maj. Njegov mesec. Ono doba godine kada se priroda probudi punim kapacitetom. Kada se već sluti i da li će pšenica dati puno zrno, i da li će čardaci i…
“Juče sam je video. Odneo sam jagode, brdo jagoda na Bežanijsku kosu, za svu njenu decu, za njih dvadeset sedmoro. I za moju Jagodu. Svaku sam ja ubrao. Složio. Doneo. Predao. I jednu ružu. Iz vrta koji nikada neće biti njen.Da li još uvek boli? Boli kad god mislim o tome, kad mislim o njoj, o nama.Da li je šteta? Jeste, nepovratna…Šteta je moje mladosti i veoma moguće – celog mog života. Ono što vidim u plavom, prozirnom oku moje…
Poslao si mi Heseovu misao, ne razmišljajući o dubini onoga što su te rečenice sobom nosile – ja sam ih osvestila onako kako se danima osećam. Bolno prazno. “Gde god bi se na svetu pojavilo ono što bi se moglo nazvati srećom, bilo je satkano od emocija” i “Biti voljen je ništa, a voleti je sve”… Dvadesetak minuta do ponoći je i počinjem da pišem. Kad otkuca sat, označiće još jednu godinu bez mog oca. I dok je bio tu…
„Bože, čime sam zaslužila ovoliko lepote?” Ovo ponavljam milion puta..Pri svakom zaronu u mastilo plavu morsku vodu, kojoj se predajem ushićena… Plivam i plivam, smejem se kako odavno nisam, radujem se kao dete rasterećeno briga, obaveza, odgovornosti… Resetovana… Doplivam do obale u maloj uvali, sagnem se i dohvatim kamen na kome su talasi oslikali – srce… Zaista… Dobro je, sve je baš kako bi trebalo da bude ili će biti, uskoro..Verujem. Znam. A, samo pre 76 sati ili nešto više,…
„Ono što pogledom zahvatim jeste moj život…Već neko vreme, u tom spektru ima mesta samo za tebe…Plašim se…“ Znao je čega se plaši…I da nije normalno što je to izgovorio. Još uvek je sakupljao krhotine sebe po prašini, tunelima, štrokavim prolazima…Čuo je metak koji prozuji tik uz uho, riganje lošom rakijom izazvano, prestravljenih redova…Onih što su strah lečili na silu uzetim, još uplašenijim ženama… I to joj je rekao. On koji ćuti. Zna da je čula. Nikada više ništa o…