„Bože, čime sam zaslužila ovoliko lepote?” Ovo ponavljam milion puta..Pri svakom zaronu u mastilo plavu morsku vodu, kojoj se predajem ushićena… Plivam i plivam, smejem se kako odavno nisam, radujem se kao dete rasterećeno briga, obaveza, odgovornosti… Resetovana… Doplivam do obale u maloj uvali, sagnem se i dohvatim kamen na kome su talasi oslikali – srce… Zaista… Dobro je, sve je baš kako bi trebalo da bude ili će biti, uskoro..Verujem. Znam. A, samo pre 76 sati ili nešto više,…
„Ono što pogledom zahvatim jeste moj život…Već neko vreme, u tom spektru ima mesta samo za tebe…Plašim se…“ Znao je čega se plaši…I da nije normalno što je to izgovorio. Još uvek je sakupljao krhotine sebe po prašini, tunelima, štrokavim prolazima…Čuo je metak koji prozuji tik uz uho, riganje lošom rakijom izazvano, prestravljenih redova…Onih što su strah lečili na silu uzetim, još uplašenijim ženama… I to joj je rekao. On koji ćuti. Zna da je čula. Nikada više ništa o…
Da mi je neko rekao nekada davno da će najinteresantnije doći sa pedeset, verovatno bih mislila da je jako duhovit ili da me teši unapred.. A, živim sada te rane pedesete i umirem od smeha jer je sve baš onako kako bi trebalo da bude… Kaže moja drugarica M – tebi sleduje nešto “holivudski”! Odmah da vam kažem – to što i ja verujem da to sledi, je moj tajni recept. O tom “spektaklu” maštam, razrađujem ga, radujem se…I kada…
Imam prijateljicu koja me skoro svaki dan pozove samo da mi čuje glas i da joj popravim raspoloženje! Kaže da joj moj smeh momentalno okrene tok misli, pomaže da se resetuje i podseti da je život dovoljno komplikovan, a da bi ga mi dodatno zapetljavali! Posebno joj prija racionalnost sa kojom skeniram momenat u kom je zateknem…Kako to raščlanim, pojednostavim, kako je ohrabrim….Ohrabrim je i za poneku ludost i to je posebno obraduje…Pa se tome onda do suza smejemo skupa……
Sećam se jedne proletnje večeri i jedne Mire koja se opraštala od svoje mladosti, prijatelja, svog verenika, ljubavi, od života…I ujedno grčevito borila, molila se čudesima, silama znanim i neznanim… Pozno proleće ili rano leto u gradiću koji možda nema profesionalno pozorište, široke bulevare, mondenske četvrti, ali – ima patinu, ima dušu, ima pet reka, brojna šetališta, u kome se sudaraju mirisi orijenta i evropejstva, u kome se gorštaci mudrošću nadmeću sa gradskom gospodom koji, pak insistiraju na petoj varoškoj…
Za nekoga ko vozi vrlo oštro, vrlo „muški“, dinamično, zahtev da se vozi strogo propisanom prosečnom brzinom, koja ni jednog momenta ne prelazi 50 km na sat, a često je između 30 i 40, više je od igre….Upravo to, da za određen vremenski rok pređeš određenu deonicu, gde se odstupanje meri na mestima koje su tebi kao vozaču nepoznata, pri tom da se držiš predviđene maršrute, izazovi su „Tesla relija“… Na ovom specifičnom reliju koji sedmi put organizuje Eko Srbija…
Nekako me savest pritiska već par godina jer se do sada nisam pozabavila onim što je Valjevcima podario naš zemljak – Milovan Glišić. Kad već nisam uspela da to uradim prethodne, 170-te godine od rođenja utemeljivača srpske realističke pripovetke, u ovoj godini kada je 110 leta od njegove smrti, postavila sam sebi kao imperativ snimanje dokumentarca za serijal „Trag“ na RTS. Produkcijski zahtevi ovog projekta poveli su me ka kolegama iz Televizije „Hram“ i na veliku radost – dogovor je…
Jedna replika iz predstave Lift / Slobodan show duboko me protresla: Plaća narod koji je izabrao diktatora! Platili smo bombama po glavi stanovnika, prahom osiromašenog uranijuma zbog kog su pluća mog oca prerano poklekla, zbog kog je moja Nata na šest tura zračenja kao na klanje odlazila, koja su joj creva spržila…Platili mostovi, fabrike, platile moje jadne žrtvovane kolege čiji prsti i oči još uvek negde pod ruševinama plaču… Skamenila sam se od zle promisli da ćemo i trenutak sadašnji…
Pustila sam malo da se slegnu utisci nakon klasične novogodišnje pomame, ne bih li nešto napisala o svom putešestviju… Još u oktobru videla sam najavu za dvodnevni rok spektakl u Kotoru i obećala sebi da to neću propustiti, po cenu da sama tamo provedem praznike…Partibrejkersi, Električni orgazam, Disciplina kičme, uz njih i Letu štuke, Obojeni program, Rambo Amadeus – neodoljivo…. U najavi pravi mali Vudstok u Kotoru…. Na sreću, moja divna Vesna, kuma, školska drugarica, koleginica, veliki prijatelj i neko…
Tridesetogodišnja Suzana Jeremić je dizajnerka po struci, ali sticajem okolnosti počela je da radi kao kuvarica u jednom beogradskom restoranu. Vremenom je na poslu napredovala, usavršila je zanat, ali satisfakciju u vidu bolje poslovne pozicije i zarade nije imala…Tek kada je prošla obuku kroz projekat Dress for Success Belgrade – Obučena za uspeh , napravila je iskorak. Na svim poljima! Njena plata sada je veća za 20.000 dinara, a ubedila je pretpostavljene I da joj povere odgovorniji posao. Osnaživanja žena…