Samo je skliznuo niz stolicu. To je bio kraj još jedne scene u njegovoj dvočinki. Prvi čin je završen onog novembra. Tamo na groblju. Jovan je, iako i sam dobro omamljen lošom rakijom, priskočio i počeo da ga diže, da ga malo uljudi i povede do taksija. Na podu je bio i otvoren novčanik i pobacane novčanice. Zgužvao mu je sve to i vratio u džep sakoa. Finog, krupno kariranog, od tvida. Miona se vraćala iz druge smene. Kraj je…
Poznajem jednu ženu, a ponekad je još vidim kao devojčicu… Rodila se tamo nekog marta… Ovo je za nju. Muka je to – sećam se da nije mogla da se odluči kom talentu prednost da dâ, od malih nogu. Znalo je biti komično. U vreme njenog odrastanja postojale su još uvek te školske sekcije. Naravno, upisala se u biblioteku (zamislite i to je postojalo) odmah. (Ona je bila dete koje je krišom ispod jorgana, sa baterijskom lampom, noću osvetljavala stranice…
Život je takvo đubre pokvareno, izazovno, neodoljivo. Luda sam za njim, obožavam ga, bacam mu se oko vrata, pod noge, on me šutira, gazi, briše pod sa mnom. Što me više kinji, ponižava, povremeno baca mrvice sa stola, više ga volim. Slepo.Takva je ta naša igra.Mog života i mene. Oduvek. Tu sam, u ovoj ostrvskoj zemlji, sa brojnim zemljacima. Ne kaže bilo ko da je ovo obećana zemlja, ali stvara privid normalnosti: radiš, zaradiš, platiš za stan u kome si…
Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke. Ćutala sam i čekala da prođe. Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj, da žena poslednja sazna. Ja sam saznala.prva. Dušebrižnici…
“U knjizi propasti ne postoje Za ženu iskušenja jadi. Ženi je cela zemlja – prostor Za Ars Amandi. Od svih ljubavnih napitaka Srce je napitak najjači, neodoljivi. Žena je još od kolevke Greh smrtni nečiji, neoprostivi. Ah, nebo je tako daleko! A usne – blizu kad magla vlada. – Bože, ne sudi strogo! Ti nisi bio žena na ovoj zemlji nikada!” Ove stihove Marine Cvetajeve postavila sam 1.januara ove godine na svoj FB profil. Otkrila sam to ovoga jutra, ranom…
Želim da napišem priču, najlepšu, najpitkiju, najljubavniju…Nema je. U meni praznina. Samo haiku poezija. Tako nekako. Sve mogu sažeti u nekoliko reči. Dođe takvo vreme. Takvi dani teku i slivaji se u ništa. Nije uvek tako bilo. Pamtim one srećne, ustreptale intervale. Dvogodišnja veza bez turbulencija, brak, svadbeno putovanje na Maltu, doduše – kod mog brata, fudbalera… Obilazili smo znamenitosti, najlepše plaže, dovršavali jedno drugom započete rečenice, smejali se, smejali…Tako se nisam smejala nikada pre. I nikada nakon toga. Još…
“U tebi mora goreti ono što želiš da zapališ u drugima.” – Augustin …….. Pakao nije krenuo istog trenutka kada sam primetila da nema tog svežnja rezervnih ključeva. Godinama ih držim tu, u hodniku, na čiviluku, desno od ulaza u dnevni boravak. Ključevi su zakačeni na debelu alku sa crvenim, kožnim priveskom, u obliku srca. To srce je moj prvi poklon njemu. ……… Sećam se da sam otišla u “Monu”, odmah znala da želim baš to da mu poklonim, bez…
Audio-zapis stiže na Viber. Ne razaznaje reči, čuje samo muzičku podlogu. U salonu punom žena je. Kasnije će pojačati. Možda je nešto greškom kliknuo. Dešava mu se, muče ga ovi pametni telefoni. „Samo nas nebo rastaviti može…“ peva Mišo Kovač. Javio se onaj njen, onaj stari, onaj koji zna… sve. Za trenutak bar je potisnuo onog koji je rešio da bude zloća, koji se od ljubavi brani poganim rečima, rečima kojima štipa njenu dušu i otkida deo po deo svoga…
***Ko u ovim uradcima traži fakta, na pogrešnom je mestu. Stvarni život provejava u fragmentima. A i ko smo mi da ga rekonstruišemo? Sve je fikcija, osim onog što se možda i desilo. Kiša je padala već peti dan. Onako sitno, metiljavo, kao tokom najgorih jesenjih dana. A, bio je maj. Njegov mesec. Ono doba godine kada se priroda probudi punim kapacitetom. Kada se već sluti i da li će pšenica dati puno zrno, i da li će čardaci i…
“Juče sam je video. Odneo sam jagode, brdo jagoda na Bežanijsku kosu, za svu njenu decu, za njih dvadeset sedmoro. I za moju Jagodu. Svaku sam ja ubrao. Složio. Doneo. Predao. I jednu ružu. Iz vrta koji nikada neće biti njen.Da li još uvek boli? Boli kad god mislim o tome, kad mislim o njoj, o nama.Da li je šteta? Jeste, nepovratna…Šteta je moje mladosti i veoma moguće – celog mog života. Ono što vidim u plavom, prozirnom oku moje…