Promišljanja

MOJ “BEBI BLUZ”

Dugo već pokušavam da pišem o ovome…Sada shvatam da moram to izreći, ne zbog sebe, već zbog onih mama koje nemaju ideju šta im se to dešava, koje krive sebe jer imaju utisak da negde jako greše, da ne vole svoje bebe dovoljno kada su u momentu dok im se nešto prelepo dešava – toliko nesrećne…Blaga reč „nesrećne“ – ja sam bila neupotrebljiva.

Zovu to i „bebi bluz“, čitala sam dosta o tome i sada znam da je sasvim ok da vam se u prvim danima nakon porođaja u naletima plače, da su promene raspoloženja očekivane, da hormoni „luduju“ i poigravaju sa novopečenim mamama…

Ali, nije tu stalo.

Samo dvadeset godina sam imala kada sam rodila Tijanu. Takoreći, dete rodilo dete. I jedva smo prošle kroz to iskušenje naz dve, reklo bi se „kroz iglene uši“…Na ivici je bilo tokom tih prvih mesec dana i izgurale smo.

Onda je stiglo „TO“. Apatija, potpuni gubitak apetita, rapidno mršavljenje…I ono još gore – strah! Strah za bebu, strah od posledica onoga što se desilo pri porođaju…Sve moje želje usmerene su na nju, da diše i raste, ojača, samo da bude tu, moja, kako god bilo, šta god značila ta „dvojka“ iz porodilišta, prelom klavikule i pareza facialis.

Kada se to sleglo, stiže nova „pošast“ – hipohondrija…Nikada do tada o sebi nisam razmišljala, brinula, naprotiv – bila sam potpuno šašava i neodgovorna po pitanju svog zdravlja, skidala kašičicom gnojave čepove sa krajnika da bih prevarila mamu i izašla s društvom, kratke suknje i tanke čarape, nikada bilo kakva varijanta potkošulje, odnos prema spavanju kao gubitku vremena i tome slično…A, tada, Tijaninin dolaskom u život – paničan strah od pomisli da će mi se desiti neka strašna bolest, da će moje dete zauvek imati tu tugu, jer neće imati mamu…I bilo je sve gore…Začarani krug, nejelo, tuga, apatija, opšta slabost, pad imuniteta, bolešljivost, učestale migrene, problemi sa varenjem i ludački strah…Odlasci kod lekara, kratkotrajno olakšanje nakon pregleda i ubrzo zatim ponovo sve po starom…

I nekako je protok vremena učinio svoje, polako sam se navikavala na tu zebnju i imala neku svoju filozofiju, o kojoj tek ni dan danas nisam spremna da pričam, zapravo pružala sam sebi utehu svakom novom godinom svog i njenog života…I zaboravljala na depresiju….Da sam bila u njenim kandžama…

Niko oko mene nije to prepoznao, niko reagovao…Samo sam ja naslućivala o čemu se radilo i ponegde, ponešto pročitala…

Onda, 12 godina nakon Tijane rodio se Matija. Moj poklon njegovoj sestri. Zaokružen san. Predivan osećaj kada kažeš „moja deca“…Ali, Maki je poranio…Skoro dva meseca ranije je stigao…I opet taj pakao – strah za život novorođenog deteta…Odbrojavanje svakog sata od onih 48 za koje su mi rekli da su najkritičniji…(nastaviće se…)

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

3 − one =