Imam prijateljicu koja me skoro svaki dan pozove samo da mi čuje glas i da joj popravim raspoloženje! Kaže da joj moj smeh momentalno okrene tok misli, pomaže da se resetuje i podseti da je život dovoljno komplikovan, a da bi ga mi dodatno zapetljavali!
Posebno joj prija racionalnost sa kojom skeniram momenat u kom je zateknem…Kako to raščlanim, pojednostavim, kako je ohrabrim….Ohrabrim je i za poneku ludost i to je posebno obraduje…Pa se tome onda do suza smejemo skupa…
Gaga me voli…Zato što joj prijam….
Ja takođe znam da neke ljude zaobilazim u širokom luku…Ako, pak – moram da provedem neko vreme sa njima ponekad – na sastanak idem kao kod zubara…Ili još gore – kod ginekologa…
Uvek se sastanemo jer se dugo nismo videli, pa se naravno uželiš i takvog drugara, drugarice, ali…Kako preživeti još jednu tiradu o zapetljanim relacijama u nečijem radnom okruženju u koje nikada niste kročili i o ljudima koje nikada niste videli… O tome šta je tu zapravo nepravda i kočnica i jezivi problem – tek pojma nemam…
Hoću da kažem – ono što ne volite da slušate – potrudite se da i sami ne radite…Razgovore o problemima na svom poslu podelite sa kolegama, a sa ostalima eventualno u kratkim crtama…
Ili – kako pojmiti čitavu enciklopediju sindroma, simptoma, imuno i ko zna kakvih poremećaja i mogućih indikacija i kontraindikacija i začaranog kruga iz kojih ne da izlaska nema, već bi bilo potpuno glupo i isprazno izaći…A, šta bi onda bila tema, kada opsesivni hipohondar svoje boljke ne bi negovao, mazio, pazio…Kako vreme prolazi uspela sam da broj onih koji izazivaju neprijatnost – bar u neformalnom okruženju – svedem na minimum…
Imam jednu staru rođaku kojoj je stil života da joj uvek nešto fali – dok joj je suprug bio radno angažovan, ona nezaposlena dodajem – sačekivala ga je obavezno sa krpom oko glave i migrenoznim napadima, onda se to komplikovalo do neslućenih razmera, a bez jasne konačne dijagnoze, tako da je ceo personal konstantno bio angažovan na ispomoći dotičnoj g-đi…Odavno njega nema, ali maniri su slični…A, ona gazi devetu deceniju, sve „u šesnaest“, uz nezaobilazno „ništa me ne pitaj, sve me boli“…
Savest me ipak ka njoj sporadično dovede, jer mi je draga…Jedino što posete oročim na maksimalnih dvadesetak minuta.
I kad god pomislim da se požalim da mi nešto nije baš, ugrizem se za jezik i osmehnem..
Imam i prijateljicu kojoj se posebno radujem…Poskočim od sreće kada vidim da poziva, jer znam da predstoji sadržajno popodne ili prepodne ili noćni provod…Osoba od koje uvek čuješ nešto zanimljivo, od koje uvek naučiš nešto novo, koja kreira zadovoljstvo…Od toga da sebe uvek odene i našminka na najinteresantniji način, da uvek pre svih pročita nešto jako zanimljivo, da zna tačno koji film ne sme da se propusti…Koju sačekam sa kartama za pozorište i ona je uvek za…A, dobru svirku ne bi propustila ni za živu glavu…
Birajte sebi društvo…Ali, ne budite suviše zahtevni i kritični…Družite se jer, to je jako dobar način da se razvijate…
