Subota, veče… Auto-put negde ka severu. Energija se troši i obnavlja. Moja je zabagovala. Moje pogonsko gorivo je nestalo. Evo me u ovom kombiju, kuckam iz poslednjeg reda dok me dimigal ne uspava. I bolje tako. Što manje mislim, što sam manje budna, biće lakše. Pet dana kasnije… Petak veče, Kopenhagen, tesna soba. Tesno i u predelu srca ili, kako kažu, gde stanuje duša. Legnem ovako i treniram da ne boli, da utrne, da je anesteziram. Jednom me jedna doktorka…
„Svojim poimanjem vere i Boga, sigurna sam da sam od života dobila i više nego što zaslužujem. Nisam ga uvek dovoljno poštovala. Ni njega ni život koji mi je udahnut. Čak sam se u jednom periodu života tešila primišlju da svakog trenutka to mučenje mogu prekinuti. Da je to moja volja. I stvar moje odluke. I da, kad postane nepodnošljivo, mogu da odlučujem ja. Pomagalo je. Grešna sam, znam.” Ovako me sačekala, poslednji put kada smo se videli. Na klupi…
Gledam te svakoga jutra u odrazu ogledala, ženo draga. Vidim i umor i bore i strepnju, ali i taj tračak svetla koji se probija između poluspuštenih trepavica. I radujem se, jer osećam da stiže ono što toliko želiš. Mir. Spokoj. Ravno disanje. Spakuj se, dušo. Idemo dalje. Iza oblaka. Daj ruku. Koja ništa sakrila nije. Gledam je. Ruka žene koja je milovala svoju decu, opipavala puls i temperaturu, saginjala glavu na njihove grudi da čuje kako dišu. Ruka koja je nosila…
Kažu da sam bila zanosna devojka. Jedra, visoka, jaka, vesela, krupnih plavih očiju, grohotom sam se smejala. Imala sam onu crtu muškarače, jake mentalno i fizički. Muškarci su me prihvatali kao ortaka, ali i čežnjivo gledali. Dopadalo mi se to. Želela sam da im pariram u svemu. Prva sam i društvu imala vozačku dozvolu, točak sam umela da zamenim brže od bilo kog momka, detektovala kvarove na autu kao mehaničar… Naravno da sam se posle treće godine trgovine definitivno obrela…
Samo je skliznuo niz stolicu. To je bio kraj još jedne scene u njegovoj dvočinki. Prvi čin je završen onog novembra. Tamo na groblju. Jovan je, iako i sam dobro omamljen lošom rakijom, priskočio i počeo da ga diže, da ga malo uljudi i povede do taksija. Na podu je bio i otvoren novčanik i pobacane novčanice. Zgužvao mu je sve to i vratio u džep sakoa. Finog, krupno kariranog, od tvida. Miona se vraćala iz druge smene. Kraj je…
Poznajem jednu ženu, a ponekad je još vidim kao devojčicu… Rodila se tamo nekog marta… Ovo je za nju. Muka je to – sećam se da nije mogla da se odluči kom talentu prednost da dâ, od malih nogu. Znalo je biti komično. U vreme njenog odrastanja postojale su još uvek te školske sekcije. Naravno, upisala se u biblioteku (zamislite i to je postojalo) odmah. (Ona je bila dete koje je krišom ispod jorgana, sa baterijskom lampom, noću osvetljavala stranice…
Život je takvo đubre pokvareno, izazovno, neodoljivo. Luda sam za njim, obožavam ga, bacam mu se oko vrata, pod noge, on me šutira, gazi, briše pod sa mnom. Što me više kinji, ponižava, povremeno baca mrvice sa stola, više ga volim. Slepo.Takva je ta naša igra.Mog života i mene. Oduvek. Tu sam, u ovoj ostrvskoj zemlji, sa brojnim zemljacima. Ne kaže bilo ko da je ovo obećana zemlja, ali stvara privid normalnosti: radiš, zaradiš, platiš za stan u kome si…
Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke. Ćutala sam i čekala da prođe. Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj, da žena poslednja sazna. Ja sam saznala.prva. Dušebrižnici…
“U knjizi propasti ne postoje Za ženu iskušenja jadi. Ženi je cela zemlja – prostor Za Ars Amandi. Od svih ljubavnih napitaka Srce je napitak najjači, neodoljivi. Žena je još od kolevke Greh smrtni nečiji, neoprostivi. Ah, nebo je tako daleko! A usne – blizu kad magla vlada. – Bože, ne sudi strogo! Ti nisi bio žena na ovoj zemlji nikada!” Ove stihove Marine Cvetajeve postavila sam 1.januara ove godine na svoj FB profil. Otkrila sam to ovoga jutra, ranom…
Želim da napišem priču, najlepšu, najpitkiju, najljubavniju…Nema je. U meni praznina. Samo haiku poezija. Tako nekako. Sve mogu sažeti u nekoliko reči. Dođe takvo vreme. Takvi dani teku i slivaji se u ništa. Nije uvek tako bilo. Pamtim one srećne, ustreptale intervale. Dvogodišnja veza bez turbulencija, brak, svadbeno putovanje na Maltu, doduše – kod mog brata, fudbalera… Obilazili smo znamenitosti, najlepše plaže, dovršavali jedno drugom započete rečenice, smejali se, smejali…Tako se nisam smejala nikada pre. I nikada nakon toga. Još…