Jedna replika iz predstave Lift / Slobodan show duboko me protresla: Plaća narod koji je izabrao diktatora!
Platili smo bombama po glavi stanovnika, prahom osiromašenog uranijuma zbog kog su pluća mog oca prerano poklekla, zbog kog je moja Nata na šest tura zračenja kao na klanje odlazila, koja su joj creva spržila…Platili mostovi, fabrike, platile moje jadne žrtvovane kolege čiji prsti i oči još uvek negde pod ruševinama plaču…
Skamenila sam se od zle promisli da ćemo i trenutak sadašnji plaćati…Glupost, ordinarnu…Jadnici nad jadnicima.
Ispriča mi jedan čovek baš juče, par sati pre susreta sa kosovskim srpskim glumištem u Beogradu, priču o našem jadu i čemeru – u seoskoj prodavnici stariji čovek nagrdi prodavačicu koja psuje vlast – šta ako nam je uzeo, to je za dobro svih nas i treba, zna on šta radi! I reče mi taj jedan čovek, starina ga sačeka malo ispred radnje i uhvati pod ruku – vidim, svetski si čovek, razumi me, znam ja da je to zlotvor, al plašim se – uzeo je deo, može mu se – ukinuce i ovu crkavicu…
Jadnici, nad jadnicima….
I onda opet jedna scena – parodija iz Slobodan show pičvajza – kad general Gavrilović kaže – Vojnici, junaci!
Vražji junaci…
Reče mi koleginica – ćerku njene kume drogirali kolačićima sa marihuanom, prošle subote, vikend žurka, igra istine….Tinejdžerka nervni slom – roditelji brodolom!
Mračne devedesete – još mračnije ove….Čime ćemo platiti?
Neka su Bogavac i Todorović postavili Slobodan show, neka pišu i Njujork tajms i svi svetski i naši i njihovi, neka se talasa, neka hvale i kritikuju, nek se igra, neka se šareni i sjacka i vrcka, neka ruže u kosi poskakuju…
Ja sada osećam da mi ove naše godine sadašnje još teže padaju i više me plaše…Tada je bilo nade da će promene doći, da će posle biti sunce i svetlost i bi svetlost i bi svašta i ništa.
Ništa.
Lift Slobodan i lift Aleksandar
