Poznajem jednu ženu, a ponekad je još vidim kao devojčicu… Rodila se tamo nekog marta… Ovo je za nju.
Muka je to – sećam se da nije mogla da se odluči kom talentu prednost da dâ, od malih nogu. Znalo je biti komično. U vreme njenog odrastanja postojale su još uvek te školske sekcije. Naravno, upisala se u biblioteku (zamislite i to je postojalo) odmah. (Ona je bila dete koje je krišom ispod jorgana, sa baterijskom lampom, noću osvetljavala stranice knjiga i upijala taj bajkoviti svet neobuzdano.) Ali kako da propusti šahovsku? Pa, toliko je želela ocu svom da parira na tabli sa 64 polja. A, tek očaj kad učiteljica neće da primeti podignutu ruku koja je prva rešila zadatak iz matematike? Da, to je bila devojčica koja je slobodno vreme, sa posebnim žarom, prekraćivala rešavajući probleme iz “Matematičkog lista”. I maltretirala blisku rođaku, nastavnicu te čudesne nauke, dodatne časove da joj drži – za pet plus. Šalim se, rođaka je blagonaklono na to gledala. Ne nabrajam ovo da bih kazala koliko je bila pametna, naprotiv. Samo uočavam da joj nije bilo lako. Jer, htela je sve. Kada je otkrila sport, odluka između košarke, rukometa i streljaštva je morala da padne, a tako je volela da i dečacima pokaže kako i devojčice mogu igrati fudbal. Takođe je izmislila, samo za te dosadnjakoviće muške, ne bi li ih zaplašila, da povremeno trenira boks. Zapravo, odlazila je sa ocem na boks mečeve i istinski uživala u toj atmosferi, sve dok jednom nije svedočila iz neposredne blizine žestokom nokautu.
Naravno da je želela i da slika i peva, folklor da igra, stihove pisala, sa najboljom drugaricom je i komponovala. Sa mamom učila da veze. Baka da je nauči da štrika. Tata da joj kupi mašinu za šivenje – pohađala par meseci kurs krojenja i to naučeno onda na sestri i sebi primenjivala. Komadi odeće koju je kreirala su bili toliko originalni da su je roditelji, u istim videvši, na ulici ignorisali, potom sašiveno u kantu za đubre pohranili.
Surovo. Kao i ono kada je majka insistirala da levoruko dete bar piše desnom rukom.
I onda se neko kao začudi što je ona takva – morala bar dva puta da se uda? Volela ih je iskreno, to je valjda jasno. Samo – kako vetar vezati, kako planinsku reku zaustaviti, kako pticu u kavezu zadržati kada se vrata otvore?
To je sve sada tamo iza.
Danas je ovo sada, kada se probudim sa rojem pčela u glavi, nefokusirana, uspaničena, sanjam da imam sto godina, a zapravo ih je skoro duplo manje, pa se kao utešim. Iskukah se i isplakah sada vama ovde, a zapravo vapim da me neko drži za ruku, bude tu dok se budim i kaže samo: rešićemo to nekako, polako, popij prvo kafu. Ne mogu dalje sama – ne mogu da uhvatim fokus. Nemam „scenosled“.
Za koji dan će rođendan sa dve petice, a ja volje nemam da napravim tulum. Nije da se samo ostarilo, malo se i omudrilo.
Ovo shvatite kao kolumnu. Ili crticu. Nema love story ovaj put. Biće kada bude ljubavi. Kada me zalepi uza zid.
Da, zaboravih da pomenem još par pasija nekadašnje devojčice (tetka, dr psihologije, to će znati da dešifruje): sate i sate je provodila u brojanju samoglasnika na stranicama ilustrovanih dečjih knjiga. Beležila je to posvećeno. Sa ove vremenske distance, pojma nemam šta joj je to značilo – sećam se da je baš uživala. Nešto kasnije naučila je “naizust” najpre “Kadinjaču”, pa “Gorski vijenac”. Dodatak “Dečjih novina” i spremanje za takmičenje “Tito, revolucija, mir” doživela je kao spremanje za polumaraton. Tetka, nemoj se javno izjašnjavati o ovome.
Onda je upoznala Hegela i on joj je rekao da ništa veliko na ovome svetu nije stvoreno bez strasti.
Od tada, sa svim pripadajućim usponima i padovima, strastveno hrli ka starosti. I kraju. Jer, Hegel reče, nikada ne zaboravite da se smrt sa čovekom ne šali. I to će jednom doći. Kad bude na dnevnom redu.
Prvo još jedna velika ljubav. Ona koju On (Hegel), a i Ona (devojčica, žena, Ja) posmatra kroz prizmu kontradiktornosti, uzimanja i davanja slobode.
Živeli. Za jubileje i martovske ode.
Šekspir je u “Juliju Cezaru” ovekovečio sintaksu “martovske ide”, kao upozoravajuću poruku, pa kako vam volja.
