Sećam se jedne proletnje večeri i jedne Mire koja se opraštala od svoje mladosti, prijatelja, svog verenika, ljubavi, od života…I ujedno grčevito borila, molila se čudesima, silama znanim i neznanim…
Pozno proleće ili rano leto u gradiću koji možda nema profesionalno pozorište, široke bulevare, mondenske četvrti, ali – ima patinu, ima dušu, ima pet reka, brojna šetališta, u kome se sudaraju mirisi orijenta i evropejstva, u kome se gorštaci mudrošću nadmeću sa gradskom gospodom koji, pak insistiraju na petoj varoškoj generaciji….
Sećam se kada mi je u predvečerje nekog junskog dana Mira pričala da veruje u čuda, u medicinu, u lekare, nadrilekare, koliko se sada raduje svakom jutru koje je sanjivu sačeka iza otvorenog prozora…Koliko želi da zapleše u bašti Doma vojske…Bar još jednom…
I otišla je jedne večeri…Priredili su joj dragi, najbliži još to jedno nestvarno veče u bašti prepunoj platana, u senci lampiona, uz orkestar koji svira lagane note…
Sa takvim nadahnućem je pričala o toj noći poznih osamdesetih, o mirisu lipa koji se širio gradom, o zagrljaju koji je čuvao od posrtanja, o tome koliko želi da živi, sa koliko žara potiskuje nesnosnu bol – i fizičku i onu drugu koja blokira misli, cepa srce…
Plesala je još te jedne noći ranoga leta i izdržala do pozne jeseni…
Miion puta sam se nje setila… Milion puta zaboravila kako je bitan taj jedan dan, letnja noć, muzika koja pokreće, pokret, mirisi grada, koliko sitnica koje možeš da upiješ ako se raduješ novim jutrima…
Život je zaista lep…Pokušavam toga da se setim uvek kad mi ponestane motiva za dnevne aktivnosti, za akciju, za pokretanje iz apatije…
Svaki dan ima bar jedan trenutak da mu se radujemo…Kad otvorimo oči pomislimo na taj momenat i pođimo mu u susret… Život je zaista čudo i zaista je lep i zaista jedan… I sve je iluzija i sve istina.
SVE JE ILUZIJA I SVE ISTINA
