Jesen, pred kraj prve decenije 21. veka…Negde tu, u Srbiji…
“Ko si ti, ko si ti?!”
“Sve ću ti objasniti…Idi sada, neka ovaj dan bude Ivanina bajka. Sutra ćemo nas dve razgovarati. Nisam želela da te uznemirim, ali nisam mogla da propustim da ćerku vidim u venčanici…”
“Zvaću policiju. Ti si luda. Šta to pričaš. Ivana je moja ćerka, ja sam je rodila. Život sam joj dala. Na svaki način. Ti si ludača, idi odavde, zvaću policiju odmah! Evo ti novac za šminkanje mlade i ne vraćaj se ovamo. Bože, ovo samo meni može da se desi. Na dan kada udajem ćerku.”
Rana jesen, četvrt veka ranije…Negde tu, u Srbiji…
Vesna korača ka poslu i usporava kako se približava…Visoke potpetice i uzana suknja koju nosi na način “by Vesna”, pogledi i poneki muški uzdah, ovoga puta joj ne gode, ne uzvraća nehajnim osmehom…Pretpostavlja da svi već znaju, mali je ovo grad. A i priča je sočna. Direktorki banke nestao muž. Zgodni, prezgodni ginekolog, o koga su se pacijentkinje otimale. Važio je za najnežnijeg, najposvećenijeg, najljubaznijeg ginekologa u okrugu. Prošle subote je bukvalno, po ustaljenoj praksi vikendom, kad nije na dežurstvu, otišao da kupi novine i popije produženi espreso sa mlekom. Niko ga nakon toga više nije video. Kući se nije pojavio. Nije došao u ponedeljak u dispanzer. Nikome se više nikada nije javio. Kolale su različite pretpostavke, najčešće aludirajući da je u pitanju prevara, mada niko nije mogao da potvrdi da je lepi doktor ikada imao bilo kakvu aferu. Naprotiv, bio je najdivniji suprug i najbolji tata na svetu. I opšteobožavani gradski dasa, oduvek… On i Vesna bili su par još iz gimnazije, oboje savršeni na svaki način. Brak, uspešne karijere, preslatka ćerkica, kuća, džip za Vesnu, sportski auto za njega…Blagostanje koje nije slutilo da tu neko duboko pati. Da se patnja taloži i preobražava u mržnju. U autodestrukciju. Sa anksioznošću se nosio svim medicinskim znanjem koje je posedovao i alternativnim tehnikama kojima je ovladao. U trenucima kada je dubokim udasima na nos i glasnim izdasima na usta uspevao da kratkotrajno umiri i dah i duh, mozak je očajnički tražio rešenje. Jednoga dana pojavio se sa svežom tetovažom na levoj unutrašnjoj strani ruke, iznad dlana. “Self care, self love”. Kako, kako, kada ga steže, davi, kada se koprca kao miš u klopci…A, njih dve, Ivana i Vesna, njegovo sve, njegov ceo svet, zaslužuju samo najbolje…Zašto, zašto…Kako da im da najbolje od sebe, kada sebe ovakvog prezire?
Jutro Ivaninog venčanja…
Prohladno jutro rane jeseni…Očekivano zvono na vratima znači da stiže Maja, jedna od onih make up čarobnica iz prestonice, do kojih je čista lutrija i velika sreća doći i zakazati termin…Ali, Ivani je kuma taj plezir učinila čim je saznala datum venčanja, nepunih godinu dana ranije…Stigla je u minut tačno, profesionalna, uzdržanog osmeha, neobično visoka, atraktivna brineta, usana dobro urađenih polimerom, sa sočivima u boji, ali žena neodređenih godina, koja jednostavno pleni, nemoguće je me gledati je…Ivanu je opčinila, na prvi pogled. Kada je natoaletni sto razviča svoju make up paletu, dotakla joj kosu,stavila traku oko lica i dugim, dugim prstima krenula sa nanošenjem podloge, kao čarobnim štapićem oterala je nesnosnu nervozu, tremu zvezde dana koji startuje…
Trajalo je šminkanje nepuna dva sata, dan je odmicao, sunce je već naslućivalo da predstoji vrelina, kao i cele sedmice na izmaku…Maja je zamolila prisutnu kumu da malo otvori prozor, popiča čašu vode i skinula košulju koju je poluotkopčanu nosila preko majice kratkih rukava.
Tada je u sobu ušla Vesna, sa namerom da posluži kafu i kolače. Maja joj levom rukom pokazuje da srebrni poslužavnik postavi na mali stočić do prozora. Kao na filmu, Vesni ruke počinju da se tresu, kuma jedva uspe da zadrži poslužavnik, da posluženke ne odčeti po njima i sobi. Maja prihvata Vesnu, Ivana drhti i pokušava da zadrži suze… “Mama, mama…” Vesna uspeva da se sabere, odmahuje rukom, da joj ne treba Majina pomoć…”Ništa, ništa mi nije…Samo uzbuđenje kada sam te videla toliko lepu, lutko mamina…O ovom trenutku sam i ja sanjala 29 godina. U redu sam, skroz…Majo, nadam se da je Vaš deo posla završen, dolazi frizer, moramo se držati satnice. Čekam Vas na izlazu, da regulišem to što smo Vam dužni.”
Jutro nakon Ivanine svadbe.
Mladenci izlaze iz Vesninog prostranog auta, iznose prtljag, pozdravljaju se i jedva čekaju da zamaknu u aerodromsku zgradu.
Vesna vozi ka centru, ide preko Brankovog mosta, spušta se iz tunela ka Radio Beogradu, pa Hilandarskom ka Palmotićevoj i čevo skreće u Džordža Vašingtona. Nedelja je i lako pronalazi mesto za parkiranje. Ili je ta lakoća rešavanja naizgled trivijalnog zadatka zapravo neki znak…
Maja otvara vrata penthausa, bez reči je propušta.
“Same smo sada, narednih par sati. Zamolila sam svog verenika da nam ostavi dovoljno vremena i donese doručak, da zajedno pojedemo i popijemo nešto. Za vreme koje dolazi. U kome ćeš mi, nadam se, dozvoliti da uživam u lepim trenucima sa našom ćerkom i unukom koji će se roditi. Ja tačno znam da Ivana to može da prihvati. Ti si joj dala tu širinu, nesputanost, neomeđenost duha. Hvala ti beskrajno.”
“Majo, kada je Stojanu postalo tesno u našoj bajci, u muškom telu? Da li si me ikada istinski volela, voleo? Da li sam te privlačila kao žena muškarca ili…”
