Gledam te svakoga jutra u odrazu ogledala, ženo draga. Vidim i umor i bore i strepnju, ali i taj tračak svetla koji se probija između poluspuštenih trepavica. I radujem se, jer osećam da stiže ono što toliko želiš. Mir. Spokoj. Ravno disanje. Spakuj se, dušo. Idemo dalje. Iza oblaka. Daj ruku. Koja ništa sakrila nije. Gledam je. Ruka žene koja je milovala svoju decu, opipavala puls i temperaturu, saginjala glavu na njihove grudi da čuje kako dišu. Ruka koja je nosila…
Pre nedelju dana možda bih drugačije započela priču o ovom romanu… Nakon poslednjih dešavanja kažem : Kakvu stvarnost živimo – prosto poželim ovu Miljanovu iz „Sobe tajni“ … Ta njegova jeste fikcija, plod mašte koju su inspirisale poslednje decenije života u Srbiji, ali možda i želja, da ipak o našim životima i onome što je bitno za jednu državu – postoji neki plan, neka briga, strategija, promišljanje…Da se vrednuje potencijal, obrazovanje, kvalitet, sposobnosti…U „Sobi tajni“ razobličava se društvena patologija, ali…