Promišljanja

TAJNO MOJA

„Svojim poimanjem vere i Boga, sigurna sam da sam od života dobila i više nego što zaslužujem. Nisam ga uvek dovoljno poštovala. Ni njega ni život koji mi je udahnut. Čak sam se u jednom periodu života tešila primišlju da svakog trenutka to mučenje mogu prekinuti. Da je to moja volja. I stvar moje odluke. I da, kad postane nepodnošljivo, mogu da odlučujem ja. Pomagalo je. Grešna sam, znam.”

Ovako me sačekala, poslednji put kada smo se videli. Na klupi u parku, pored crkve Svetog Marka. Volela je da gleda roditelje sa decom, u predvečerje. I da me sluša. Govorio sam joj ponekad Lorku, strastveno je volela njegove stihove. Volela je i mene, na svoj način. Umela je da mi uzme lice u šake i zalepi poljubac, sočno, bez daha me ostavi. Znala je da me žene ne privlače na taj način, ali uvek je govorila: “Ne hajem za to što ti kažeš. I Lorka je bio gej, pa niko nevernu ženu nije bolje opevao… Potreban si mi.”

Ovo je priča o prijateljstvu. Jedne radoholičarke i jedne dangube. Istorija besmisla.

Zašto pominjem nju, a zapravo želim da pišem o sebi?

Zato što je sa njom umrla moja tajna.

Zato što bi njenim odlaskom moj život mogao postati lagan, leptirast…

Zato što se moramo oprostiti, ona i ja.

Zato što sada mogu bez straha od razotkrivanja da živim svoj licemerni život.

A, zapravo, sada se sve konačno i definitivno raspalo.

Bez nje, moj život nema smisla.

Možda bi sve bilo drugačije da nas učiteljica nije tog prvog školskog dana postavila jedno pored drugog. Da se na odmorima nismo nužno držali za ruke, kao da smo OHO lepkom zalepljeni. Bio sam opčinjen. Bila je moja dobra vila. Od tog septembarskog dana do ovog očajnog leta.

Klasična štreberka, kazao bi moj sin. Klasično vanserijska, kažem ja.

Nikada nisam imao vezu. Nikada nisam imao devojku. Nisam imao ni dečka. A nije da nisam želeo.

Ja sam zapravo bio njena senka. Ne, živeo sam nevidljiv u njenoj senci. Neupotrebljiv.

Ona je učila za oboje, upoznavala se sa ljudima, organizovala letovanja, zimovanja, novogodišnje žurke, organizovala i proslavu mog punoletstva, nosila me kao nepotrebni asesoar. Njen najbolji drug i najbolja drugarica, sestra i brat koje nije imala, vadilica kad želi da utekne nametljivcima, najčešće rame za plakanje, idealni slušalac…

Završila je gimnazIju i za nju i za mene, naterala me da steknem neka bazična znanja, nisam baš ostao šupak…Uz nju sam zavoleo magiju pozorišta, postao filmofil, uživao u analizi književnih dela, čak i u svom glasu dok govorim poeziju…

Izabrala je fakultet za mene. Prstićem vrtela čim zašlajfujem, suptilnim kažnjavem uticala da zaokružim i tu gnjavažu.

Zaposlila me. Zapravo, njen tata.

Njoj sam se autovao, kako to generacija mog sina kaže.

Davno.

Eksperimentisala je sa mnom. Još tamo negde od dvanaeste godine. Istraživala. Svoje telo. Moje telo. Ja sam crveneo. Smejao se. Stideo. Znala je da se razbesni. Ugrize. I za srce, da. Nisam ispunjavao njene zahteve. Nisam uspevao. Ne da nisam želeo. Jednostavno, nije išlo. U nekom momentu sam osvestio da me uzbuđuju lepi, jaki muškarci. Stideo sam se još više. Ona je već imala par veza iza sebe. I gomilu obožavalaca. Njeni momci su mi se podsmevali i izbegavao sam da provodimo vreme u troje. Uvek je ipak dan trajao dovoljno dugo za naše sate. Još intenzivnije sam ih upijao. I priznao u nekom momentu svoje želje. I tada je uzela moje lice u šake i poljubila me vrelo. Tako me tešila.

Posle fakulteta, ona je mnogo putovala, usavršavala se, upijala život svim čulima… Sa puta bi pravo kod mene doletala, kao furija, puna života, strasti, utisaka, grlila me, bacala se na mene kao pas kada se raduje i ne može da obuzdava svoju neutaženu želju… Potpuno me obuhvatala tom ludačkom energijom, punio sam svoje baterije njenim impresijama.

Odlučna u odluci da ostane sama, nesputana brakom, decom, okovima konvencionalnih očekivanja.

Jednog dana je došla neobično mirna. Sa preciznim planom. Realizovali smo ga vrlo brzo. U roku od 15 dana.

Tako sam se oženio Vesnom, njenom koleginicom sa fakulteta. I nakon nekog vremena postao Petrov tata. Proveli smo život mirno, bez trzavica, pristojno građanski, pomalo usamljenički, sa retkim prijateljima, bez previše intimiziranja sa okolinom. Učtivo, civilizovano. Umiveno.

Vesna je izgubila bitku sa kancerom nešto pre Petrovog punoletstva. Sa njenima iz Kruševca retko se čujemo i vidimo.

Sada je otišla i Ona, moja najbolja drugarica, naša kuma, Petrova kuma, naše Sunce. Tiho. U neskladu sa bukom koju je svuda oko sebe pravila, sa kovitlacem koji se oko nje stvarao, kud god prošla. Magična. Brzo je otišla. To zlo se spustilo i odnelo je. Tek tako. Nije stigla čak ni da promisli o svojoj strategiji borbe u ovakvoj kriznoj situaciji.

Iza nje ostala je praznina. Odnela je našu tajnu. Raspršena je sa njenim prahom, rekom koju je toliko volela. To je bila njena želja, ispunio sam je. Petar je tako ostao bez majke i bez obožavane kume.

Moj tridesetogodišnjak, uskoro i sâm postaće otac. Postaću deda i niko nikada neće saznati da našim venama ne teče ista krv, jer Vesnu nikada nisam takao. I nikada nisam kao muškarac ni jednu ženu imao. I nikada se nisam odvažio da ostvarim vezu sa muškarcima koje sam želeo.

Šetam ovim predivnim parkom pored crkve Svetog Marka i ponekad se uplašim sopstvenog glasa i Lorkinih stihova. I ne znam da li ih izgovaram naglas ili odjekuju u mojoj glavi, u mom jadnom, kukavičjem srcu.

Ne želim da nešto ili neko pritisne off dok zvanično ne postanem i deda. Ne želim Petru da uskratim punu radost da ima nekoga toliko svog u trenutku najveće radosti očinstva, roditeljstva.

Ja sam se njemu oduvek toliko radovao, možda i više nego što je normalno, više nego da sam ga sa njegovom majkom začeo. Volim ga više od života svog. Jadnog, ljigavog.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

11 + 19 =