Promišljanja

Godina koju je pojela korona ili Ono što sam otrgla od zaborava

“U knjizi propasti ne postoje

Za ženu iskušenja jadi.

Ženi je cela zemlja – prostor

Za Ars Amandi.

Od svih ljubavnih napitaka

Srce je napitak najjači, neodoljivi.

Žena je još od kolevke

Greh smrtni nečiji, neoprostivi.

Ah, nebo je tako daleko!

A usne – blizu kad magla vlada.

– Bože, ne sudi strogo! Ti nisi bio

žena

na ovoj zemlji nikada!”

Ove stihove Marine Cvetajeve postavila sam 1.januara ove godine na svoj FB profil. Otkrila sam to ovoga jutra, ranom zorom, pokušavajući da rekonstruišem početak godine, koju nam je pojela nevidljiva neman.

I dalje ne mogu da se setim kako sam zakoračila u nju, ne sećam se novogodišnje noći. Časna reč. Ne sećam se. Moguće da sam sebe kaznila samoćom. Ili prespavala doček. Sasvim moguće, jer sam već dugo ljuta na sebe.

Godina u koju sam se ušunjala tako – da se ne sećam kako – nije mogla ni biti kvalitetnija.

Ne, neću se  zadržavati na tim lošim aspektima. Moram ipak pomenuti da su se u neku drugu dimenziju preselili meni dragi Ljuba i Desimir, da to duboko osećam kao nedostajanje, jer Desko je znao stihovima da bodri, a Ljuba da bude savršen sagovornik na profesionalne teme. Takvih više nema.

Znam šta najviše intrigira – da li sam volela i da li volim. Tokom ove godine koju je potamanila korona. I mene zanima.  Ubija me što odgovor nemam. Valjda to znači – ne. Jer da volim nekog muškarca, pretpostavljam da bih znala. Naprotiv, najjača emocija je pritisak praznine.

Radila sam i ja natalnu kartu. Što da budem mudrija od drugih. Sitna knjiga kaže da će kraj ove čemerne 2020-e dovesti i nekoga ko će moje srce obradovati. Osim, ako ne odloži dolazak do leta naredne godine. Možda je tako i najbolje. Da otopli. (Tu bi sada išao “smajli”, ali ovo je ipak proza).

Pred samo proglašenje vanrednog stanja i pandemije, proslavljali smo moj rođendan. Skoro pa jubilarni. Kupila sam sebi za poklon – daire. Korisne, pokazalo se već te noći. Drage komšije sam zamolila za toleranciju tokom te večeri. Malo smo se opustili, zapravo raspevali, već za trpezarijskim stolom, gde je predviđeno bilo samo da se poslužimo. Raspevana slavljenica, sa dairama u rukama, nije se dvoumila da zauzme primamljivu poziciju na nešto višoj koti (stolici). Toliko pesme, kao pred zlo, rekla bi pokojna baba.

Čuli ste za transgeneracijsku bol? Bole me njene suze koje nikada nisu potekle iz oka, njena čežnja koja je ostala sklupčana u utrobi, ljubav koju je bez rezerve delila nama, unucima i njima – svojoj deci. Ne štedeći sebe, ne kalkulišući.. Boli me što je moja mama za svoju uvek govorila (tako i dalje govori) – moja jadna majka. Kritikujemo je sestra i ja zbog toga. A, znamo da je to jedina istina. Prebolna.

Ta starica, prerano povijenih leđa, sa nestvarno plavim očima. Ni jedne oči se nisu tako osmehivale. Ni jedne oči nisu toliko ljubavi delile…Često je se setim. I pođe suza, zbog svih njenih neisplakanih.

Sva saznanja, još više pretpostavke o tome šta je sve morala proći, toliko su bolna. Sa godinama moga života i stečenim iskustvom, sve bolnija. Sve češće o tome mislim. Ali, toliko duboko je potisnuto da nemam snage da izvučem na površinu i pretočim u reči.

Zato se uvek radije setim njenih mudrolija i duhovitih opaski. Tako je pamtim. Da bi i mene tako po smehu pominjali.

Strah od smrti? Prevazišla sam ga s godinama. Ne plašim se više za svoj život i to je fantastičan osećaj slobode.

Kako sam uspela? Prostim protokom vremena i odrastanjem potomstva za koje sam lično odgovorna. Naravno i onim finim radom – čitala, tumačila, trenirala strpljenje, samokontrolu, rasla, rasla do teško stečenog spokoja.

Kako živim sa tom novoostvarenom slobodom? Fantastično. Sada mogu i da se glupiram. Mogu i to sebi da dozvolim. Ali, umereno.

Zašto umereno? Da bih što duže uživala u toj slobodi i sebi koja sam se za nju izborila.

Šta mi se dobro još dešavalo, šta sam zapamtila? Pevala sam pored Save, kupala se prvi put u Dunavu. Palili me pored Drine, iz te vatre iznikla još jedna divna emisija. Stigla još jedna novinarska nagrada.

Nestala mi jedna divna, za prikazivanje spremna emisija. Kao duh. Užasi digitalizacije.

Upoznala neke divne ljude.

Ne mogu da se trujem ljutnjom, besom, ogorčenjem…

Filtriram.

Maskom kada moram.

Ljubavi se nadam.

Da. Plan mi je da zapamtim ulazak u narednu godinu, da se ovakva ipak ne ponovi.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

5 + three =