Poslao si mi Heseovu misao, ne razmišljajući o dubini onoga što su te rečenice sobom nosile – ja sam ih osvestila onako kako se danima osećam. Bolno prazno. “Gde god bi se na svetu pojavilo ono što bi se moglo nazvati srećom, bilo je satkano od emocija” i “Biti voljen je ništa, a voleti je sve”…
Dvadesetak minuta do ponoći je i počinjem da pišem. Kad otkuca sat, označiće još jednu godinu bez mog oca.
I dok je bio tu i polako uzmicao, ti si popunjavao prostor koji ti je on ustupao. Onaj nepregled koji ispuni obožavano biće, pod čijim plaštom se sakriješ od mraka, od straha, od razarajućeg nespokoja…
One božanstvene momente koje smo beležili kao naše male i kasnije velike jubileje (kada si mi prvi put takao ruku, kada si rekao ono slatko i ja ti onako slatko replicirala)…
I sada ta užasna, blokirajuća praznina.
Nabacujem misli kao malter i tražim špahtlu da ih razmažem. Da od njih sročim priču od onoga što mi noć vraća kao bumerang.
Idemo od početka. Početak je početak ovog velikog iskušenja u kome smo i dalje svi, bez rezerve, bez povlašćenih…
Sa mnogo entuzijazma sam ušla u bitku. Sa gomilom knjiga, novim aplikacijama za konferencijske veze, voljom da sebe učinim boljom, da druge razveselim, ubeđena da i ovo zlo ima svoje dobro. Da vežbam, skinem koji kilogram, pročitam sve knjige koje me čekaju, popravim svoj engleski, ažuriram tanjinkod.rs…Ne dozvolim strahovima da vode ovaj trening. Ali…
Svaki dan ima svoj ritam. Svaki drugi je onaj kada odlazim na posao (kao na klanje, što zbog posla koji trenutno obavljam, a ne volim ga, a za mene je to preveliko iskušenje, što zbog tamošnjeg okruženja sa kojim nemam mnogo dodirnih tačaka, u kome sam beskrajno otuđena, što zbog realnog straha od rizika koji boravak tu nosi). Onaj dan koji imam za sebe, prekratak mi je da se resetujem i napunim baterije, posvetim vreme sinu svom obožavanom, proverim da li su sva ostala moja deca ok, popričam sa mamom i prekratim joj vreme izolacije, dezinfikijem životni prostor i prilaze njemu, učinim još po koji plezir okruženju…
Uletela sam u vrtešku, a od onih sam kojima izaziva jezive vrtoglavice. Moji receptori primaju i ono što bi trebalo, još više – što ne bi.
Moja odbrana – slabi. Kažu – strada ono što ti je najslabija tačka. Nije teško pogoditi – mene boli duša. Ĺjuljuškam je, ali malo je. Malo je moj par ruku. Malo je ono mnogo što dajem, pa mi se vraća kao lepota ljubavi prema drugima. Tu je Hese slagao.”Biti voljen je ništa, a voleti je sve”. Nije to baš tako, dragi Fidriče. Ili nisi osetio tu rupu u duši, kad umre ljubav. Volim i dalje, besomučno – one zbog kojih i za koje živim, nad kojima bdim, koje obožavam. Volim život, ludo, strastveno, čežnjivo, svakim damarom…Očarana sam i dalje učenjem, saznanjima, uvidima, pomeranjem granica, popravljanjem, nivelisanjem sebe, tim finim radom koji donosi dobro i meni i onima oko mene, neosetno…
Mazohistički uživam i u iskušenjima – koje novo vreme i nova ja i novi prostor koji samoća stvara – donosi. Neću otkriti sva.
Ali, koliko god potonuća bude u jednom danu – toliko bude i uzdizanja, koliko blokada, toliko prosvetlenja…Najplastičnije bih uporedila sa radošću koju donosi npr. pomeranje fizičkih ograničenja – vežbanjem joge…Verovatno ću zgranuti neke trenere kada ovo pročitaju, a možda i ne…Spiritualno je toliko.izazovno i one poput mene može da odnese u tri lepe, ako mu se prepustim…Nikada sasvim. Davno sam shvatila i sačuvala sebe. Da nisam – možda bi bilo mnogo kvalitetnijih uradaka na papiru, u kompjuteru, u ludim noćima i prespavanim danima…Kolerik u meni, hvala mu, nije dao, izborio se sa hedo istom, romantikom, bludničarem, zanesenjakom, depresivcem, melanholikom…Lepo su se ti životni sokovi, te crte temperamenta izmešale. Karakter se gradi, na njemu se radi, učila me davnih dana psihologija…
Dobro mi je sa sobom. Volim sebe. Težim promeni, ali ne dam sebe suštinsku. Želim da to ipak ostanem ja. Igram se, uživam u igri, u stvaralačkim etapama…
Fridriče, sve imam – a, nemam ništa. To što ostane iza ljubavi – ma, šta da ti pričam, znaš i sam…
Nova ja se nije pomirila sa tom nepreglednom prazninom…
Čitala sam ovih dana iskustva pacijenata koji su prebrodili Covid 19. Opisuju tegobe sa disanjem sa užasnim osećajem kada se neplanirano, plivajući nagutaš vodom, sa strahom od davljenja kada te talas poklopi…To me budi u nedoba i čekam sa petlovima cik zore. Nadajući se o onoj srećnoj misli koja me godinama, godinama milovala po ranjenoj duši – sve je ok, neko te voli…Ne neko. On me voli.
Ne voli me više. Zato što ga nema. (A, obećao je da će biti tu za mene, dok diše.)
