Samo je skliznuo niz stolicu. To je bio kraj još jedne scene u njegovoj dvočinki. Prvi čin je završen onog novembra. Tamo na groblju.
Jovan je, iako i sam dobro omamljen lošom rakijom, priskočio i počeo da ga diže, da ga malo uljudi i povede do taksija. Na podu je bio i otvoren novčanik i pobacane novčanice. Zgužvao mu je sve to i vratio u džep sakoa. Finog, krupno kariranog, od tvida.
Miona se vraćala iz druge smene. Kraj je druge sedmice njenog novog života. Sutra je nedelja. Jedini slobodan dan. Sve bi dala da vidi decu, svoju decu. Prebira novčanice od deset i dvadeset dinara već peti, šesti put i ništa se ne dešava: suma je uvek ista. Sve se nadala da je pogrešno izbrojala i da će ipak biti dovoljno za autobusku kartu. Pokušaće da stopira. Možda će imati sreće. Mora da ih vidi.
Sreten se saplitao dok je išao ka taksiju koji ga je čekao. Jovan mu je mahnuo i otišao svojim putem.
Pred Mionu je doletela novčanica od pedeset evra. Kao dar sa neba. Iz njegovog džepa, Sretenovog. Sagla se i podigla je. Samo na trenutak se ozarila i već sledećeg pritrčala čoveku koji je teškom mukom pokušavao da uđe u taksi.
„Ispao Vam je novac.“
„Meni? Zadržite“ – promumlao je.
„Ne, ne…“ – ispružila je ruku, ali su vrata već bila zatvorena i automobil se udaljio.
Probudio se mamuran, sa osećajem da mu je glava četvrtasta i ogromna. Uobičajeno jutarnje stanje. Ali nešto se desilo. Umesto one užasne praznine, osetio je treptaj. Ne bi to mogao nazvati radošću, davno zaboravljenim osećajem. Više kao nagoveštaj čežnje. Poželeo je da zagrli dan. Da zakorači u novo. Da zagrize devojku kao jabuku. Onda je osvestio njene šarene, šućmuraste oči. Onaj trenutak kada su im se pogledi sreli. Njen zbunjeni, postiđeni i njegov jako pijan. Ipak, dovoljmo trezan da ga upije. Davno zaboravljeno. Mislio je da je to zauvek iza njega, ugašeno mnogo pre onog novembarskog dana, koji bolje da i nije svanuo.
Ustala je u cik zore. Obukla najlepšu haljinu. Jedva izdržala do osam da se otvori najbliža menjačnica. U deset je već bila na odrednici. Sa punim rukama slatkiša i cvećem za hraniteljku. Javila joj se prethodno telefonom da stiže. Tresla se od treme. Prvi put nakon svega dolazi.
Da li će znati da je to mama, njihova mama? Spremna da ih zagrli, zaštiti, brine o njima. Da li će doći u zagrljaj?
Sreten je zakoračio u dan. Ovaj put ne u lokalnu birtiju. Uputio se ka reci. Onom stazom gde se misli bistre. Ponavljao je u sebi: “Nisi kriv, nisi kriv. Svako je gospodar svog života. Ko odluči da sebi oduzme život, svakako će to i uraditi. Niko ga ne može u tome sprečiti. Niko ne može na sebe preuzeti odgovornost za to. Život je nešto najlepše i najdragocenije. Roditelj ti ga podari. Postavi te na noge. Dalje je svačija pojedinačna odluka šta će sa njim učiniti.” Danas će koračati pored reke. Neće se onesvešćivati užasnom rakijom. Dugo će hodati, intenzivno, umoriće se jako, ogladneće, danas će da ruča i uključi televizor i gleda film. I sanja šućmuraste oči. Trezan. Opijen nagoveštajem želje za životom. Da li je moguće?
Činilo joj se da ceo krevet odskače od jačine otkucaja srca. Osećala je u grlu kako jako bije. Grlila ih je, ljubila glavice lepe. Samo polako, smiri se. Biće sve u redu. Sutra je novi dan. I dan po dan. Prati smernice. Niko nije protiv tebe. Neće biti lako. Korak po korak. Bože, ko li je onaj čovek iz čijeg džepa je doletela mrvica mog spasa? Šta li njegovu dušu pritiska? Stid me je.
Ko bi rekao da ponedeljak veče može biti tako uzbudljiv? Ko još ponedeljkom oseća žudnju, ko ponedeljkom uveče čeka i traži, traži i Boga moli da se pogledi ponovo sretnu? Sreten se nervozno okretao oko sebe. I onda je ugledao. Šućmuraste oči pod uličnim svetiljkom. Osmehnute.
„Mislio sam da se nikada više nikome neću obradovati. Imao sam odraslog sina.“
„I ja sam mislila da nakon zatvorske ćelije nema osmeha. Ubila sam nasilnika.“
Dodirnuo je njenu ruku. I isprepletao prste. Za noć i dan. Za život.
FOTO: MIA MEDAKOVIĆ
