***Ko u ovim uradcima traži fakta, na pogrešnom je mestu. Stvarni život provejava u fragmentima. A i ko smo mi da ga rekonstruišemo? Sve je fikcija, osim onog što se možda i desilo.
Kiša je padala već peti dan. Onako sitno, metiljavo, kao tokom najgorih jesenjih dana. A, bio je maj. Njegov mesec. Ono doba godine kada se priroda probudi punim kapacitetom. Kada se već sluti i da li će pšenica dati puno zrno, i da li će čardaci i silosi biti puni kukuruznog žita… Kada malinari iz Zapadne Srbije sa zebnjom gledaju u nebo i strelci broje protivgradne rakete…Mole se za crveno blago od koga žive generacijama…
Voleo je te svoje zemljake, paore, voćare, ovčare, uzgajivače priplodnih bikova i najmlečnijih krava. Kolubarce, Podgorce, Rađevce…Posebno gorštake sa Jablanika, Medvednika, Povlena…Voleo je da sedne s njima za slavsku trpezu ili na gajbu ispred seoskog dućana. Da se malo “porazgovaraju”. Da gazi oranicama, pokošenim livadama, kroz vrste u voćnjacima…
Bio je maj i uzeo je slobodan dan iako je mnogo toga korisnijeg mogao uraditi. Spremio je vodu i sendvič u ranac. I onaj stari kompas. Bez koga nikada nije kretao prirodi u pohode.
Milan je čekao ispred dvorišta, tačan kao švajcarski sat. Krenuo je i vratio se još jednom do njihove sobe, odškrinuo vrata, pogledom ih poljubio. Njih dvojicu. Dve svoje kopije. Svaki put mu je i smešno i nestvarno koliko prepoznaje sebe u njima, kao da se zaledio u nekim.periodima vremena i preslikao u njima. Kakvi momci. Sonja je već otišla na posao. Ali, ostao je za njom miris vruće gibanice i besprekorni red. Retko kada je čuje dok u cik zore obavlja sve te poslove. Dobra njegova žena.
Zatvorio je vrata i krenuo dvorištem prema kapiji. Nekako usporeno. Osmehnuo se žbunu hortenzija i žutim kalama. Gotovo da im je namignuo. Pomislio kako ga Sonja svaki put opomene kad kosi travu, da bude pažljiv i ne povredi njene lepotice. On je ipak najviše voleo ruže puzavice i one zevalice pored podruma, koje su iz betona iznikle. Iz inata, nekako. Podsećale su ga na nekoga koga poznaje. Na nju. Ženu i devojčicu. Princezu i buntovnicu. Zvončicu. Bistricu. Iznikla i uronila u njegov život niotkuda. Da bude iluzija, izazov, san…Samo san. “Dobro je da sam bio čvrst i odoleo. Zapravo, više ljut. Na ceo ženski rod”, uspeo je i to da pomisli pre nego što je ušao u Milanovog poluraspadnutog “fiću”.
…………
Mnogo godina ranije. Bar deset. Bio je maj. Njegov mesec.
Uleće u redakciju, spušta “uher”, užurbano smiruje neposlušnu kosu. Uvlači papir u pisaću mašinu. Ima dvanaest minuta do centralnih vesti. Ali, tačno zna kako bi taj dnevni izveštaj trebalo da izgleda. Uspeće da ga izmontira. Dok preskačući po dve stepenice trči ka studiju na drugom spratu, skoro se sudara sa tim derletom u zelenoj haljinici i “starkama”.
“Oduvaste me kao tajfun” – zacenila se od smeha…
“Mala…” – svašta je poželeo da joj kaže, ali imao je još deset minuta i nešto sekundi do emisije…
Sutradan, redakcijski sastanak i ta radoznala deca na praksi. Svako ko je imao neki teren toga dana, valjalo je po jedno razmaženo derle sa sobom da povede. Kako je ona njemu zapala, nije ukapirao. Najmanje je očekivao da će taj đavolčić poželeti sa njim u selo. U polje pšenice, koja u to doba cveta. Kada se pokazuje prvo pšenično zrno.
Govorio joj je o prednosti pšenice nad ječmom, kalorijskoj vrednosti zrna, kulturi gajenja, o ozimoj i jaroj pšenici, zaštiti od suše i izmrzavanja, rizicima proizvodnje, plasmanima…Osmehivala se vragolasto, zapitkivala, gledala bistro, ali nekako poluprisutna. U nekom svom svetu, a tu…Toliko vesela. Uhvatio je sebe da se kao budala ceri. Naročito dok je gleda kako trčkara kroz njivu, nestvarna, nepripadajuća, previše urbana…I dečak i sluteća žena.
U seoskoj kafani on je popio pivo, ona je glumeći odraslu – naručila sasvim gorku kafu. I palila cigaretu na cigaretu, otpuhujući kolutiće dima, mlateći tim rukama da je više puta poželeo da ih jednom svojom dohvati i…
Ne…Nikada je nije poljubio…
Ni nekoliko godina kasnije, kada se bacila na njega, nakon što se pojavio u planinarskom domu u Zakopanima, dok se ostatak društva spremao u poteru za njim. Poslednjeg dana tog decembra. Par sati pre početka novogodišnje žurke.
Zaneo se tog popodneva. Povukla ga divljina. Svi su već bili umorni od lagane planinarske ture i vratili se u logor, da predahnu pre dočeka. Nešto ga je vuklo dalje, više…U nedra planine. Naravno, u džepu stari nasleđeni kompas. On ga je spasao i nekako je uspeo da pronađe put nazad.
Ne, nije ga nešto vuklo. Morao je da bude malo sam sa sobom. Svojim mislima i svojom mukom.
Njegov brak je umirao. Njegova Najlepša se polako udaljavala. Trzala se od dodira njegovih ruku. Zid se poprečio između njih.
U bademima njenih očiju više nije video sebe, njih… I bolelo je.
Krenuo je s drugarima u Poljsku, ne sluteći da će ono čudo malo biti tu. Bilo mu je drago, naravno. Ali, iritantno. Skoro da je postala žena. Zapravo jeste. Tuđa. Nečija žena.
Bio je zbunjen onim što je slutio iza osmeha, buke koju je ostavljala iza sebe, talasanja koje se osećalo kud nogom kroči…Onaj isti veseli devojčurak koji ga je jednom zaprepastio bistrinom, punom rečenicom, novinarskim nervom…Zvončica. Ispod čijih kapaka je nazirao duboku tugu. Koju je u magnovenju hvatao, više slutio i kod svoje Najlepše.
Ah, te žene. Najkompleksnija bića na svetu. Pšenicu, kukuruz, ječam – poseješ u uzoranu zemlju, gledaš u nebo i ako vreme posluži, uz primenu adekvatnih agrotehničkih mera – uzvrate rodom, prinosima, kvalitetnim zrnom…
Žene? Enigma.
Ljut je bivao hronično na ceo ženski komplikovani rod. Od svoje slabosti branio se cinizmom. Sve češće.
Ali, nije imao odgovor kada se tog 31.decembra zablentavljen vratio iz višesatne planinarake ture, čije opasnosti nije bio svestan. Nije mogao da pretpostavi koliku je glavobolju napravio celom društvu. Bio je zatečen kada ga je zagrlila i kad je ugledao suzu olakšanja u njenom oku. Zvončica. Dok su svi nešto užurbano pripremali za planiranu žurku, ona je otvorila šampanjac mnogo pre ponoći. Za njih dvoje.
Naravno da je nije poljubio ni tada, niti ikada. A, toliko je želeo. Naročito dok je prinosila cigaretu plamenu njegovog upaljače, dok mu je šampanjcem nazdravljala, dok je te noći plesala sa nekim tamo Poljacima, dok je u ponoć ljubila svog muža…Od svega joj je uputio nekoliko otrovnih rečenica iz dubine povređenog muškog ega. Onako, u prolazu. Znao je da to nju nije prevarilo. Kada im se pogledi poklope.
Te nadolazeće žene, darovite novinarke i njega eks novinara, agronoma sa renomeom, uskoro verovatno u direktorskoj fotelji cenjenog Instituta…
Trenutak kad pogled poklopi pogled i prepadne se dubine u koju ta sila vuče.
……….
Nikada se nakon toga nisu sreli. Nije da nisu mislili jedno o drugom. Nikada to sa bilo kim to nisu podelili. Ni on ni ona.
Ona je više izveštavala sa slikarskih izložbi, o belinama Cvetka Lainovića, slikarima Mediale, o očaranosti silovitim talentom Milana Tucovića…Cvilela što njen mali lepi grad, bogate istorije i kulture – nema profesionalno pozorište. Strastveno slušala džez i pravila dokumentarno storije o tamošnjem festivalu, koji je trajao i tokom tih teških, preteških godina…
U njegov život je neprimetno uplivala Sonja i rodila dva anđeoska momka. Unela red i mir.
Potisnuo je u najdublje dubine sve garave usijane oči.
……
Bio je maj. Njegov mesec. Milan je zaustavio svoju obožavanu škropociju kraj puta.
Nastavili su peške stazom kroz šumu. Nije stavio kamašne i nogavice su mu već bile prilično vlažne. Kabanica mu je štitila glavu i ruke.
Okupili su se oko jame u koju su planirali da po ko zna koji put siđu i osvoje je.
Bio je jedan od najiskusnijih speleologa. Ali, godinama to nije radio. Naročito od kada su stigli na ovaj svet njegovi momci, jedan, pa drugi…Ne zato što se plašio za sebe. Jednostavno, želeo je da upija svaki njihov dan. Svaku novu reč. Svaki korak. Da Sonji olakša koliko god. Uzvrati joj pažnjom i podeli odgovornost. Najplemenitijoj od svih žena. On, ateista, svake večeri se zahvaljivao proviđenju, što mu je u život nju poslalo. Spokoj, mir.
Nešto ga vuklo danas. Došao je da vidi stare drugare i podeli neki savet ovim mladim momcima.
Ali…
Miris kiše u šumi. Maj, njegov mesec. Kad cveta pšenica. Da, cveta.
“Dajte mi opremu, idem i ja.”
Otišao je. Zauvek.
