Promišljanja

MOJ “BEBI BLUZ” 2. deo

Neutešna sam bila dok sam ga gledala kroz staklo inkubatora, malenog, sa svim tim cevčicama…Srce mi se cepalo pri pomisli na to da su mi ga samo prislonili uz usne da ga poljubim i odneli. Do daljeg mogla sam samo da tumaram hodnicima Narodnog fronta i povremeno provirim u salu sa nedonoščićima…

Tešili su me i objašnjavali da će ta mrvica izrasti u košarkaša, a ja sam plakala, plakala, plakala i – prestala da spavam. Onda su mi saopštili da je kriza prošla i te noći sam napokon zaspala. Probudio me huk, krevet se tresao, malter sa zidova opadao i mrak – nestanak struje zbog zemljotresa, uspaničeno trčanje niz hodnik, nebrojeni minuti dok nije uključen agregat i panika – moja beba!

Od tada je san postao horor.

Nakon dve sedmice stižemo kući, moj Palčić i ja…Niko se ne usuđuje da ga uzme u ruke tako majušnog, za njega nema „pampersa“, svaki ga „proguta“, neprekidno spava, preslab je i nema snage ni za plakanje…Šok je nastupio kada sam shvatila da još uvek nema razvijen refleks gutanja, da zapravo je jedini način da ga nahranim tako što ću mu kašičicom kap po kap ubacivati mleko, kljukati ga…Nije bio dovoljno jak za normalno dojenje ili dohranu na flašicu…

Ceo taj košmar je pratio dnevnik mog ludila, opsesije – to i danas čuvam u Matijinoj „kutiji uspomena“ – koliko kapi, koliko grama, koliko obroka, koliko bljuckanja i svega ostalog…Merenje, zapisivanje, plakanje, vapaji za utešnim rečima i panika koju sam videla očima onih koji su me okruživali…

I moj noćni pakao. Kad god da zaspim tokom večeri, probudim se oko dva i to je to…Nema više sna. Oči kao šolje. Probala sam razne trikove, da se okrenem natraške u krevetu, da ustanem u fotelju, da pređem u dnevnu sobu, da se tuširam tokom noći – ništa nije pomoglo…Jednostavno, moj unutrašnji sat je radio po svome…

A, on je polako napredovao, uprkos mojoj panici…Polovinom decembra počinje da plače, vrišti povremeno…Za razliku od onih prvih sedmica ovo je dobro jer pokazuje energiju, ali nije baš prirodno…Hirurg kaže da je u pitanju preponska kila, uobičajena kod nedonoščadi…Pratimo, pa
ćemo videti kako dalje…

Mene sve češće boli desna ruka, desno rame, bol se širi celom desnom stranom, u panici sam….Odlazim kod doktora, pregledaju me, dobijem terapiju, kažu da je kalcifikacija…Umirim se trenutno…Već sledeće noći ponovo se budim i ponovo crne misli…Do zore to nije samo košmar, potpuna anksioznost nastupa…I sa tim ulazim u svaki novi dan…I svaki dan je sve gore…U mojoj glavi, u mojoj duši….

Strah vlada mojim životom. Potpuno sam nefunkcionalna, a nemam izbora – moram da brinem o bebi, da ispunjavam dnevne obaveze, da budem tu za starije dete…Jutro kada ostanem sama kod kuće sa svojim sinom je najstrašniji deo dan – sada znam za sindrom „jutarnjeg korita“, kako to psihijatri objašnjavaju…Za paniku od dana koji nadire, koji treba savladati, suočiti se sa njim…

Uz to i Tijanina astma koja se sezonski pogoršava, odlazak u Tiršovu i moje nepristajanje na svu terapiju kortikosteroidima- odluka da alternativom pokušamo da rešavamo problem…Imale smo sreću jer smo jedne noći u Hitnoj upoznale dr Gocu koja nam je oprezno predložila da pokušamo akupunkturom…Od tada smo redovno odlazile kod nje na kućne terapije…Iglice, magnetići, zrna bibera, grejanje tačaka i označenih meridijana toplotom upaljene cigarete….Da, doktorka je shvatila da i meni to sve može biti delotvorno…Ja joj nisam rekla ništa više od toga osim da me jako boli rame i ruka…Ona je radila sve što je mislila da je moguće, meni je to
donekle pomagalo….

Jutra su bila zastrašujuća. Praznina, strah, anksioznost….I polusvest da sam u ponekim trenucima suicidna. Osećaj da me visina vuče pri kontaktu sa otvorenim prozorom. Toliko.

Odgovornost je osobina koju sam posedovala od kada znam za sebe. To je često opterećujuće, naročito ako toliko mlad postaneš roditelj i poneseš na svojim leđima sve što to sobom nosi. Ali, to me je i sačuvalo za moju decu. Ni jednog momenta nije se desilo da apsolutno nisam tu za sve što je njima potrebno.

Svest o odgovornosti sklanjala me od prozora, pronalazila umirenje u nekim dnevnim ritualima koji su donosili rituale, npr – peglanje pelena…Možda deluje smešno i glupo, ali meni su ti jednolični pokreti umirivali mozak koji je urnebesno tutnjao tih teških zimskih dana…

Intuitivno sam lečila sebe dugim šetnjama pored najlepše reke na svetu…Gradac je donosio mir….Matija u skafanderu, sa šalom preko lica, samo oči se vide…U nosiljci je, naslonjen na moje grudi, mama ga greje, šetamo i sa svakim korakom dalje sam od jutrašnjih užasa. U timminutima nema ničega, nema misli, nema straha, nema tuge, panike…Samo beba naslonjena na srce i pokret koji uzrokuje jako dobar osećaj…Sada znam i za lekovito dejstvo šetnje…Kažu da skoro isti uticaj ima kao pojedini antidepresivi i da je svakako neophodno pomoćno sredstvo u terapiji depresije.

Približavali su se novogodišnji praznici…Uspela sam da sredim stan, okitim jelku, kupim poklone…Ali, muka s kojom sam sve to radila je neprepričljiva…

I onda to veče kada Matija ponovo počinje sve jače da plače, vrišti, golim okom vidim šta je upitanju…Komšija, iskusni hirurg dolazi da pogleda o čemu je reč i šalje nas hitno u bolnicu….Uklještenje kile, operaciona sala, moja tromesečna beba u njoj, mi u hodniku…Panika, očaj, tuga od koje može srce da prepukne, strah koji parališe….

Nekako je to prošlo…Ostala sam sa njim u bolnici nakon operacije, slomljena…Bez sna i bez smirenja…Potpuno anksiozna….Moja sestra bila je prva koja je ujutru stigla u posetu, preklinjala sam neki sedativ da mi donesu…To je bar malo pomoglo da preguram i budem sabrana…Beba
je dobro podnela sve. Već sutradan puštaju nas kući i kažu mi da planiramo još jednu operaciju kada bude imao deset meseci i deset kilograma – ima i pupčanu kilu, takođe posledica prevremenog rođenja…

Mrzela sam sebe jer sam bila toliko slaba, toliko opsednuta sopstvenim strahovima, ljuta jer sam imala osećaj da nisam dovoljno dobra mama, da ne volim dovoljno svoju bebu koju sam toliko želela…Strahovi su se prelivali od tog za sopstveni život zbog njih dvoje kojima sam
potrebna, do različitih strahova za njihovo zdravlje, zagledanja, osluškivanja, prečestih odlazaka u Dom zdravlja….Mama je govorila (radila je kao medicinska sestra u školskom dispanzeru) da joj se dizala kosa na glavi kada me ugleda da sa nekim od dece dolazim u dispanzer…Trebala mi
je iznova potvrda da je sve ok…Sa njima, sa mnom…Nju sam nervirala, Matijinog tatu zbunjivala…Apsolutno nije znao šta da radi sa mnom…I tu negde smo se udaljili, bespovratno…

I to je tako išlo svojim dnevnim ritmom – jutarnji očaj, periodi krize tokom dana, poneki bromazepan koji sam sama sebi odredila (uzimala ga od svog oca koji je pokazivao najviše razumevanja za moje strahove i neraspoloženje, ali nije imao jasnu ideju da bi možda trebalo da
odem kod nekoga stručnog)…

Onda sam, iako na porodiljskom bolovanju, zamolila nezaposlenu komšinicu, inače pedijatrijsku sestru, da dva, tri sata dnevno čuva Matiju i ja počela da ponovo sa ujakom radim u njegovoj izdavačkoj kući…Prodaja knjiga u pretplati, oglasnog prostora i slično…To nam je i ranije dobro
išlo, bili smo dobar tim…Sada mi je više značilo terapijski nego finansijski…I polako sam stajala na noge…

Problem je i dalje bilo to buđenje u gluvo doba noći…Međutim, nekako sam se navikla da je i to deo moje rutine.

Tako je prolazio mart i jedne večeri vazdušna uzbuna, početak bombardovanja, život sa šestomesečnom bebom u podrumu i sve ostalo što je priča samo po sebi…

U tim apsolutno nenormalnim uslovima ja sam se „resetovala“ – strah od novonastale situacije nadjačao je moje primarne i nekako me vratio u normalu. Bila sam najpragmatičnija osoba u okruženju, potpuno sabrana i funkcionalna. Matijin tata je mobilisan, u naš stan na periferiji grada, sa prostranim, uslovnim podrumom, u izbeglištvo su stigle tri porodice naših rođaka i moja kuma, svi sa malom decom, plus na smenu Matijini stričevi kao ispomoć u njegovom čuvanju…Sve je funkcionisalo kao sat, ja takođe…

Do polovine juna…Kada se sve smirilo i ostalo za nama – moja depresija se ponovo javila…Otišla sam kod jednog starog iskusnog psihijatra…Ispričali se, on mi rekao da bi mogao i neku terapiju da uključi, ali bi to značilo najmanje šest meseci kontinuiranog kontrolisanog uzimanja lekova…Takođe je kazao da je njegov utisak da je najdramatičniji period prošao, da moja depresija ima sve slabiji intenzitet i da sam sama sebe na ispravan način, intuitivno, kroz nju vodila…Da koren mog problema negde ima veze u odnosu sa mojom majkom, ali da ni to nije primarno…I – ništa naročito…Ako bude lošije, da se ponovo javim…

I sama sam znala da je ono najteže prošlo…Ali, nikada definitivno.

Tu je ona, čuči negde u malom mozgu…Vreba moje slabe tačke…Protokom vremena sve manje sam usredsređena na sebe..

Mojoj deci sam sve manje neophodna. Presrećna sam kada ih gledam u kakve osobe su izrasli. I svoj mir kupujem njihovom stabilnošću, svešću da su ljudi koji umeju da sebe čuvaju i brinu o sebi. Neprocenljivo. Moja panika je ipak tu za svako iskakanje vezano za njihove živote. Dajem
sve od sebe da je ne prenosim na svoju decu. Ljubav prema njima je jača i od toga.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

eight − one =