Promišljanja

Vetar u jedrima

S

„Bože, čime sam zaslužila ovoliko lepote?”

Ovo ponavljam milion puta..Pri svakom zaronu u  mastilo plavu morsku vodu, kojoj se predajem ushićena… Plivam i plivam, smejem se kako odavno nisam, radujem se kao dete rasterećeno briga, obaveza, odgovornosti… Resetovana…

Doplivam do obale u maloj uvali, sagnem se i dohvatim kamen na kome su talasi oslikali – srce… Zaista…

Dobro je, sve je baš kako bi trebalo da bude ili će biti, uskoro..Verujem. Znam.

A, samo pre 76 sati ili nešto više, bilo je sasvim drugačije…

Već nekoliko dana to nisam ja… Ovo ogledalo koje ugledam čim otvorim oči, odmah me podseti da se desilo nešto… Oči. Moje oko…

Tog utorka sam budna od pet… Ili pre… Ili nisam spavala ni tren. Znam ja zašto. Znam gde je on. Znam protokol bolničkih dana. Znam kada ih bude, ako sledi intervencija… Naslućujem i veče pre kako izgleda.

Nešto nije u redu. Ne mogu da otvorim desno oko. Jako me nešto žulja, smeta…

Ogledalo. Ne, to nije moje oko.

Vraćam se u krevet. Panika. Smiri se, pokušaj da zaspiš, možda sanjaš…
Nema nazad..
Ogledalo, ponovo. Odvratno je. I istinito.
Zvoni telefon. Nešto posle devet. On. Ne verujem.
“Odloženo?”
“Rađeno, ali bezuspešno… Pod lokalnom. Javiću se.”
Suze. Reka.
Nisu isprale moje desno oko. Nisu pomerile kamenčinu tu iza dušnika.
Gde ću? Šta da radim sa ovim danom?
Zvoni telefon. Tamara.
“Kafica?”

Posle je bilo lakše… Kafica pod drvetom, zakazan pregled kod vrh orftamologa, benigno udvaranje lokalnog šerifa, komplimenti i nakon što sam skinula “rejbanke” – dovoljno da vratim malo samopouzdanja..
Predug uvod, ali meni prebitan.

Ta krvava fleka u mom desnom oku danima se širila, tanjila, bledela, ali je bila tu, meni nepodnošljiva, jer nisam videla sebe u toj zenici, jer me plašila, opominjala..

Uradila sam sve ili skoro sve šti su mi rekli, umirila strahove, s posebnom radošću primala komplimente i čekala da prodje..Za 15, 20 dana, dva meseca… Menjaće boju i nestati, rekao je šarmantni doca…

Onda te nedelje, dok smo uživali u nedeljnoj dokolici na Savi, proslavljajući Tamarin srećni ishod, zove Siniša: “Tanjči, hoćeš na jedrenje… Last minut neodoljiva ponuda”…

Od juna se kajem što na vreme nisam baš jedrenje sebi organizovala ovoga leta. Nekako nisam mogla da ga uklopim u raspored. Onda je Boka bila izbor navrat-nanos i bilo je lepo..Ali, sve vreme sam videla to jedro negde..
A, sada je na vidiku.

Sedam dana jedrenja Jonskim morem… Nikada nisam jedrila. Nemam iskustvo dužeg boravka na brodu… Vesnin mejl sa detaljnim uputstvom o ponašanju na brodu i ostalim detaljima samo mi dodatno uvrće želudac i unosi tremu…

Ipak, izaziv je neodoljiv… Pomeram sva snimanja za nedelju dana, porodične obaveze, organizujem Matiji kuvanje, peglanje, veliko spremanje kuće, rasporedjujem kućni budžet kome će moj odlazak ipak biti veliki udarac i… pišem zahtev za dodatnih pet dana godišnjeg odmora.. Pred polazak stiže i poslednji rezultat redovnog godišnjeg  pregleda, sve ok…
Oko je krvavo i dalje, ali ne mari.. Acidiborici rastvor i neke kapi po savetu lekara, pakujem prtljag i arivederči… Odoh ja…

Neverovatno je koliko smo Sanda i ja tokom puta do Lefkade spavale… Nas šestoro putnika u kombiju i vozač koji pije guaranu da izbegne kriziranje… Svi kako-tako, nas dve – kao da nas je muva ce-ce ujela… Jedino nju i poznajem od ranije, sa raznih Sinišinih događaja… I uvek su nam se energije lepo poklapale.Tako i ovaj put, na prvu… U taktu zakuntale… Osmehnute… Kao u najudobnijem krevetu.. Svaka sa svojim jastučićem oko vrata. Presmešno.

Kapetan

Na brodu nas je desetoro, nas osmoro putnika i dvojica skipera..Saznajemo da su braća, Dejan – kapetan, vlasnik broda “Helena” i njegov stariji brat, Neša… Nišlije, jasno odmah po naglasku, a i toplini južnjačkoj, koju šire oko sebe…

Nas osmoro – simpatična grupa ljudi koji na prvi pogled ništa zajedničko nemamo… Bračni par iz Crne Gore, divna Marina (ispostaviće se – rođjena 6.marta kao ja), njen suprug Ilija, autentični Crnogorac, presimpatičan, preinteligentan, neodoljivo namćorast, naročito onima koji u bliskom okruženju imaju takve drage ljude i znaju ih “k’o zlu paru”… Mladi par, Lidija i Darijan, koje sam upoznala odmah po ulasku u kombi i lako uspostavila neusiljenu konverzaciju..Dovoljno da mi budu simpatični… Ispostavilo se, jako kulturni, vaspitani, jako dobro društvo…

Elena, Makedonka, osoben lik, duhovita, vrcavih komentara koji gađaju u metu.. .I Darko, razbarušene kose, fotograf kome su manekenke svakodnevica, a ludo zaljubljen u svoju plantažu borovnica..Krenuo na put sa idejom da se napokon odmori, izmesti i vrlo.brzo shvatio da se mora prepustiti izazovima grupe nespojivih likova…

Sandu sam već opisala, inače je instruktorka joge, veganka i najvažnije – osoba sa kojom sam se zarazno.smejala, što je meni, možda i drugima, obeležilo ovih nedelju dana…

Iz Nidrija u Desimi idemo prvo popodne.. ukljucen auto pilot… tu ćemo se kupati i spavati… Presladak Desimi, večera u šarmantnoj taverni… Mali problem jer mačke šetaju oko stolova, a moja fobija to teško podnosi… Preživeh, svesna da će toga biti na svakom koraku narednih dana…
Već prve večeri sklapam mozaik o našem kapetanu Dekiju, nestvarnom liku… Moj vršnjak, veliki dečak, zbunjujuće detinjast, s druge strane genijalan na potpuno neopterećujući način… Otkriva da je studirao fiziku, ima bezbroj zaštićenih patenata i nagrada za njih, još toliko čekaju na red da ih realizuje…

Nidri

Prvu jedrilicu je pravio sa malim avionskim krilima u vodi, da je bilo kakvi talasi ne bi oborili… i tako je krenuo sa jedrenjem..Dobio je i nagradu za najbolje zvučnike na svetu, između ostalog… Nestvaran lik, zaista…

Pri tom, sticajem okolnosti „Helena“ je ostala bez interneta, pa detaljna uputstva o vremenskoj prognozi, smeru vetra i ostalim bitnim stvarima, stižu iz Niša, od životne saputnice, koja je očito – mozak operacije i neko ko sve konce drži u svojim rukama… Tako tipično i korisno za nekoga, ko poput našeg kapetana, živi u svojim snovima, za svoje snove i od snova… Preslatko.

Čekajući vetar


Sledećeg dana idemo ka nenaseljenom ostrvu Arkudi, na putu za Itaku..i tu bi trebalo da spavamo..Za sada nema vetra da se jedri… ali, ocekujemo ga kad izadjemo na otvoreno more… niko još, od onih koje srećemo,  nije razvio jedra…

I onda prvi susret sa tim izazovom, adrenalin, uzbuđenje kao kada osvajaš planinu, što sam više puta radila… Preslatko, divno..Od mene i ostalih žena na brodu ne očekuje se bog zna šta, po pitanju obuzdavanja vetra, ali i ono malo što sam iskamčila, više je za slikanje i moju dečiju radoznalost… Vetar u jedrima, sreća u mom srcu…

Možda najinteresantnije na ovakvim putovanjima jeste pratiti psihologiju grupe… Ovaj koncept aktivnog odmora je kao svojevrstan eksperiment – grupa ljudi moji se ne poznaju medjusobno, vodjena sticajem okolnosti, željom za avanturom koju jedrenje svakako pruža, novo iskustvo… Sasvim različiti ljudi, različitih afiniteta, generacija, profesija, životnog iskustva i afiniteta… Na malom prostoru, prepušteni jedni drugima i upućeni jedni na druge… Vrlo brzo na površinu ispliva suština, ono što zapravo jesi i što se ne da sakriti, a što verovatno i jeste najbolji deo tebe..Oslobodjeni stega, konvencija…

Plovimo Jonskim morem… Najpre Lefkada, sledeća je mitska Itaka, gde je verna Penelopa čekala svog supruga Odiseja….

Noć provodimo u Vatiju, administrativnom centru ovog ostrva, šarmantnom seocetu, koje je glavna luka još od 16.veka… Saznala sam i da je ovaj gradić 1953.g. pogodio zemljotres, koji ga je gotovo sasvim razorio, ali su potom kuće podigli u istom, tradicionalnom stilu…

Idemo ka Kefaloniji, najvećem ostrva u ovom arhipelagu… Noć provodimo u gradiću Sami. Šetajući promenadom srećem dobro poznata lica iz Beograda, drugare koji plove svojim jedrenjakom… Družimo se u taverni, slušamo nadahnutog recitatora koji nam govori Branu Petrovića, Sanda i ja igramo sirtaki, cela kafana nam se pridružuje… Grci su to. A i mi iz Srbije nismo za potcenjivanje.

        

Naša navigacija iz Niša najavljuje nam moguće nevreme… I zaista, tog popodneva smo doživeli onaj pravi izazov jedrenja..Visoke talase, opasno ljuljanje broda i vetar koji moraš obuzdati – da ne bi on tobom… Već sam zaboravila mučninu, vrtoglavicu, sve drugo se mnogo dublje urezalo… Moižda sam baš pre tog nevremena pravila palačinke, uz Sandinu asistenciju… To je toplo pozdravljeno od svih članova posade, nema dileme…

Sveta Efimija, posle severnog vetra, bila je naša mirna luka.

Narednog dana kupamo se na plaži Antisamos, poznatoj po nestvarnoj lepoti, ali i zato što je na njoj sniman film „Mandolina kapetana Korelija“… Višesatno uživanje kraj plažnog bara, kupanje, savladavanje ravnoteže na dasci….

Od tih uvala, uživanja u morskim dubinama i nestvarnom plavetnilu, jedna epizoda mi se urezala… Predivna pusta plaža, nisam više sigurna koje ostrvo smo dotakli tada, plaža koju je priroda posula predivnim šljunkom nestvarnih boja i gravura, a iznad nas strma kamena litica, sa par usamljenih četinara tek… Uz jedno drvo ugledamo šćućureno jare, drhturi uz njega, unezvereno… Iz daljine dopire meketanje, jasno je odmah da ga zapravo majka doziva… Jare je nespretno krenulo ka tom zovu sigurnosti, meketanje se narednih minuta činilo sve bližim… Pratili smo situaciju, nemoćni da pomognemo, usredsređeni kao da i nama sve od ove kozje porodične dramezavisi… Odahnuli smo kada je mama koza došla do svog mladunčeta…

Cvetni Fiskardo

Gradić Fiskardo, na Kefaloniji, sasvim nas je osvojio… Lepotom, cvećem koje se sliva svuda, niz balkone, oluke, podeste, ograde… Italijanski šarm, koji potiče od segmenata mletačke istorije, jedrilice ukotvljene u luci, prekrasne baštice načičkane jedna do druge, taverne u skroviitim uličicama van samog šetališta…

Galerija sa prodajnom izložbom najrazličitijih umetničkih predmeta iz koje morate poneti neku uspomenu… Trg koji je mamio za poziranje u novoj haljinici koja će zauvek podsećati baš na Fiskardo…

Dve noći i jedan ceo dan proveli smo u ovom gradiću, koji je na neki način obeležio sedmodnevni izazov…

Dan pred konačni povratak na odredišnu tačku u Nidriju idemo ka Porto Katsikiju, plaži koja se smatra jednom od najlepših na svetu, a svakako je zaštitni znak ostrva Lefkada…

Taj dan, Sandi, Darku i meni obeležilo je druženje sa veselom grupom novih poznanika iz Subotice, koji su jedrili na dva iznajmljena broda… Divnu žurku spontano smo upriličili i to je potrajalo toliko da su oni jedva stigli na vreme da vrate svoje barke…

Sačekala sam da se sve slegne i tek onda napisala sve ovo… Ko zna kako bi tekst izgledao da sam ga pisala pod euforijom onoga što se ustalasalo u meni tokom jedrenja… Definitivno, takav koncept pomera granice, na neki način se osećaš poput učesnika rijalitija…

Pričala sam i sa nekim prijateljima koji imaju slično iskustvo, kažu da je Jonsko more ono najbolje što može da se iskusi, jer je mirnije, dozvoljava ti da uživaš u lepoti koja je neprepričljiva… Te boje su zapravo ono što se najdublje ureže i što kasnije povlači sve ostalo na površinu… Meni je dirljiva i emocija koja se probudi i poveže tako različite ljude… Eto, jedva čekam da ponovo jednom zagrlim Marinu, divnu ženu najtoplije duše, ne zato što rođendan obeležavamo istoga dana, već zbog njenog razuma, mudrosti i beskrajnog strpljenja, zbog ljubavi koju širi oko sebe. I da joj poželim, pre svega, dobro zdravlje.

Posle jedrenja, nekako svaki drugačije organizovan odmor nije izazov… A, ja ih obožavam… Izazove.

Ipak, nešto nisam rekla za kraj ove priče.

Oko mi je bistro. Srce? Tu jedrenje morima ne pomaže.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

20 − one =