All Posts By

Tanja

Uncategorized

KADA ZVONČICA ODE

Gledam te svakoga jutra u odrazu ogledala, ženo draga. Vidim i umor i bore i strepnju, ali i taj tračak svetla koji se probija između polus­puštenih trepavica. I radujem se, jer osećam da stiže ono što toliko želiš. Mir. Spokoj. Ravno disanje. Spakuj se, dušo. Idemo dalje. Iza oblaka. Daj ruku. Koja ništa sakrila nije. Gledam je. Ruka žene koja je milovala svoju decu, opipavala puls i temperaturu, saginjala glavu na njihove grudi da čuje kako dišu. Ruka koja je nosila…

Continue Reading

Promišljanja

KAD CVETAJU LALE

Kažu da sam bila zanosna devojka. Jedra, visoka, jaka, vesela, krupnih plavih očiju, grohotom sam se smejala. Imala sam onu crtu muškarače, jake mentalno i fizički. Muškarci su me prihvatali kao ortaka, ali i čežnjivo gledali. Dopadalo mi se to. Želela sam da im pariram u svemu. Prva sam i društvu imala vozačku dozvolu, točak sam umela da zamenim brže od bilo kog momka, detektovala kvarove na autu kao mehaničar… Naravno da sam se posle treće godine trgovine definitivno obrela…

Continue Reading

Promišljanja

Čarolija

Samo je skliznuo niz stolicu. To je bio kraj još jedne scene u njegovoj dvočinki. Prvi čin je završen onog novembra. Tamo na groblju. Jovan je, iako i sam dobro omamljen lošom rakijom, priskočio i počeo da ga diže, da ga malo uljudi i povede do taksija. Na podu je bio i otvoren novčanik i pobacane novčanice. Zgužvao mu je sve to i vratio u džep sakoa. Finog, krupno kariranog, od tvida. Miona se vraćala iz druge smene. Kraj je…

Continue Reading

Promišljanja

MARTOVSKA ODA ILI IDA

Poznajem jednu ženu, a ponekad je još vidim kao devojčicu… Rodila se tamo nekog marta… Ovo je za nju. Muka je to – sećam se da nije mogla da se odluči kom talentu prednost da dâ, od malih nogu. Znalo je biti komično. U vreme njenog odrastanja postojale su još uvek te školske sekcije. Naravno, upisala se u biblioteku (zamislite i to je postojalo) odmah. (Ona je bila dete koje je krišom ispod jorgana, sa baterijskom lampom, noću osvetljavala stranice…

Continue Reading

Promišljanja

Sve luđe ga volim. Njega. Svoj jezivi, neodoljivi život.

Život je takvo đubre pokvareno, izazovno, neodoljivo. Luda sam za njim, obožavam ga, bacam mu se oko vrata, pod noge, on me šutira, gazi, briše pod sa mnom. Što me više kinji, ponižava, povremeno baca mrvice sa stola, više ga volim. Slepo.Takva je ta naša igra.Mog života i mene. Oduvek. Tu sam, u ovoj ostrvskoj zemlji, sa brojnim zemljacima. Ne kaže bilo ko da je ovo obećana zemlja, ali stvara privid normalnosti: radiš, zaradiš, platiš za stan u kome si…

Continue Reading

Promišljanja

Biću tvoja svetlost

Znala sam tačno o čemu se radi. Okretao je telefon na unutrašnju stranu, držao ga u džepu najčešće, čula sam ga da šapuće u kupatilu… Noću je, misleći da spavam, slao SMS poruke. Ćutala sam i čekala da prođe. Bilo je sve gore. Lelujao je kroz naše živote i kada je fizički bio tu. Jednostavno, bio je lud. Jasno mi je bilo sve. Od prvog dana. I nije bilo po onoj narodnoj, da žena poslednja sazna. Ja sam saznala.prva. Dušebrižnici…

Continue Reading

Promišljanja

Godina koju je pojela korona ili Ono što sam otrgla od zaborava

“U knjizi propasti ne postoje Za ženu iskušenja jadi. Ženi je cela zemlja – prostor Za Ars Amandi. Od svih ljubavnih napitaka Srce je napitak najjači, neodoljivi. Žena je još od kolevke Greh smrtni nečiji, neoprostivi. Ah, nebo je tako daleko! A usne – blizu kad magla vlada. – Bože, ne sudi strogo! Ti nisi bio žena na ovoj zemlji nikada!” Ove stihove Marine Cvetajeve postavila sam 1.januara ove godine na svoj FB profil. Otkrila sam to ovoga jutra, ranom…

Continue Reading

Promišljanja

Nisam bila dovoljno hrabra

Želim da napišem priču, najlepšu, najpitkiju, najljubavniju…Nema je. U meni praznina. Samo haiku poezija. Tako nekako. Sve mogu sažeti u nekoliko reči. Dođe takvo vreme. Takvi dani teku i slivaji se u ništa. Nije uvek tako bilo. Pamtim one srećne, ustreptale intervale. Dvogodišnja veza bez turbulencija, brak, svadbeno putovanje na Maltu, doduše – kod mog brata, fudbalera… Obilazili smo znamenitosti, najlepše plaže, dovršavali jedno drugom započete rečenice, smejali se, smejali…Tako se nisam smejala nikada pre. I nikada nakon toga. Još…

Continue Reading

Promišljanja

Obuci crvenu haljinu

“U tebi mora goreti ono što želiš da zapališ u drugima.” – Augustin …….. Pakao nije krenuo istog trenutka kada sam primetila da nema tog svežnja rezervnih ključeva. Godinama ih držim tu, u hodniku, na čiviluku, desno od ulaza u dnevni boravak. Ključevi su zakačeni na debelu alku sa crvenim, kožnim priveskom, u obliku srca. To srce je moj prvi poklon njemu. ……… Sećam se da sam otišla u “Monu”, odmah znala da želim baš to da mu poklonim, bez…

Continue Reading

Promišljanja

HOD PO BOLNIM TRAGOVIMA

Audio-zapis stiže na Viber. Ne razaznaje reči, čuje samo muzičku podlogu. U salonu punom žena je. Kasnije će pojačati. Možda je nešto greškom kliknuo. Dešava mu se, muče ga ovi pametni telefoni. „Samo nas nebo rastaviti može…“ peva Mišo Kovač. Javio se onaj njen, onaj stari, onaj koji zna… sve. Za trenutak bar je potisnuo onog koji je rešio da bude zloća, koji se od ljubavi brani poganim rečima, rečima kojima štipa njenu dušu i otkida deo po deo svoga…

Continue Reading