Promišljanja

KRIVA SAM

Subota, veče… Auto-put negde ka severu. Energija se troši i obnavlja. Moja je zabagova­la. Moje pogonsko gorivo je nestalo. Evo me u ovom kombiju, kuckam iz poslednjeg reda dok me dimigal ne uspava. I bolje tako. Što manje mislim, što sam manje budna, biće lakše.

Pet dana kasnije… Petak veče, Kopenhagen, te­sna soba.

Tesno i u predelu srca ili, kako kažu, gde sta­nuje duša. Legnem ovako i treniram da ne boli, da utrne, da je anesteziram. Jednom me jedna doktorka koja se bavila akupunkturom naučila da grejem neke tačke na nadlanici, upaljenom cigaretom, na maloj razdaljini od kože. Odavno ne pušim, a u ovom pansionu je to i zabranjeno. Čini mi se da bi to sada moglo pomoći. Na neke akupunkturne tačke, kada sam bivala izbezu­mljena od straha, stavljala mi je zrna bibera i preko njih flaster. Pomagalo je, bar sam mislila. Sutra ću pokušati i to. Neka je samo placebo, šta god, samo da prolazi dan po dan… Panika mi je zbog nedelje, ne znam šta ću sa njom.

Nedelja, veče… Mirna sam sada. Jutro je bilo pakleno. Zrak sunca koji me probudio i izma­mio osmeh, prelepe boje jesenjeg lišća, topao kolorit fasada, pobudili su želju za životom. Ustala sam do kupatila koje izgleda više kao umivaonica dok ne razgrneš sve prostirke i ne napraviš prostor za tuširanje. Poželela da bu­dem čista, lepa, da osmehnuta zakoračim u dan, prošetam do obližnjeg tržnog centra, ku­pim bar… nešto. I odustala.

Cvokotala sam obavijena peškirom, dok me groznica nije slomila. Naterala sam sebe da na­vučem trenerku i uvijem se ćebencetom. Pojela grisine. Na silu. Popila čaj i ponovo utonula u san. Spasonosni. Obarajući. Otvorila sam onu teglicu slatka od rendanih dunja, sa seckanim orasima. Milkinog. Prvi put posle ko zna koliko dana nešto mi je prijalo. I otvorila knjigu onog malog, Neveninog druga. Poklonio mi pred put svoj književni prvenac. Pokušavala sam neko­liko puta poslednjih dana, pred spavanje, da započnem čitanje. I ne ide. Danas sam ipak us­pela. Prva pobeda nad ovom opakom aždajom. Čudila sam se nekada dok sam slušala svedo­čenja ljudi zarobljenih u kandžama depresije – da nemaju volje da se kupaju, ustanu iz kreveta, razgovaraju, jedu… Da su suicidni. Kako, kako… I sve me stiglo kao bumerang.

Vrtim film i tražim krivicu u sebi da je pogledam u oči i priznam. A znam da nisam kriva. Nisam. Osim ako je greh što sam se obradovala odra­zu – ogledalu po uspostavljanju kontrole nad svojim apetitom, kada sam napokon mogla da obučem nešto od onoga što slučajne prolazni­ce tako nonšalantno nose, što sam napunila svoj garderober, što sam sa drugaricama po­čela da odlazim u šoping, što sam otvorila In­stagram nalog… Grešna sam i što sam uživala u komplimentima na račun izgleda, kojih toliko dugo ili nikada i nije bilo. Grešna sam što sam uzvratila poljubac najšarmantnijem mangupu koji se drznuo da probudi ženu u meni. Da, to ne znam da li ja sebi mogu da oprostim. Da li smem deci da pogledam u oči? Jeste, poljubili smo se. Zgrešila sam. Toliko. Uzvratila polju­bac. On je nastavio dalje. Ja ostala u šoku. Da, nakon toga sam uletela u zamku, zaljubila se u iluziju. Opsednuta analizom njegovog kreta­nja, postova, okruženja… A, zapravo, potrudio se ili pak ne hajući za to da je otvorio sasvim novi svet jednoj četrdeset petogodišnjoj ženi, nestao iz vidokruga… Priznajem, postala sam nezainteresovana za svoj uobičajeni nezado­voljavajući život. Priznajem, povukla sam se iz standardnih socijalnih relacija, familija mi je postala užasan teret, porodični prijatelji ne­viđeni daveži. Jedina oaza je Milka, moja gej drugarica, nikada za mene zanteresovana kao za ženu, ali prijatelj do koske, koja se meni jedi­noj iz okruženja, davnih dana, autovala. Ona me razumela, bodrila, satima slušala, teši­la. Jeste me onda jednom poljubila, ne baš filmski… Nije mi smetalo. Nekako mi podiglo samopouzdanje. Ali nakon toga produbilo i osećaj krivice.

Lečila sam se pisanjem neisporučenih pisama. Onako, po starinski… Perom. Zapečaćenh poljupcem. Tinejdžerski. I sa par kapi Armani koda, za koji je tada, onda, ONDA, kazao da obara s nogu… Odlagala ih je u predivnu kutiju ukrašenu dekupažom. I ostavljala na sigurnom mestu. Ispod kreveta u spa­vaćoj sobi.

On, on – surovi gospodar naših života, koji je o svemu odlučivao, čija je bila prva i poslednja, sve ređe je svraćao u našu spavaću sobu. Zapravo, onako debelu, zapuštenu, gledao me je kao smrdljiv sir, pa sam i samu sebe neka­ko na sličan način doživljavala. Ćerke su me podstakle da krenem putem promene. Bodrile, kontrolisale, šetale sa mnom, fotografisale me, hvalile se maminom transformacijom. Značila mi je njihova podrška i ta radost u nji­hovim očima u kojima sam se ogleda­la. Prestala sam da bežim od ogleda­la i izloga. Radovala se jutru i slatkim mukama – šta ovoga dana obući i kako uklopiti najnovije krpice.

On, gospodar, postao je sve neprijatni­ji, uvrede su sve više pljuštale ili su ih smenjivali dani neobjašnjivog kažnja­vanja ćutanjem. Dok mu se jedne veče­ri nisam našla na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme, baš kada je neki fud­balski virtouz uleteo u šesnaesterac… Prvo me samo odgurnuo, onda je poti­snuti bes počeo da kulja.

Slomio mi je ruku. I dušu.

Vrištao je, urlao, počeo da čupa kosu, samokažnjava se, udara glavom u zid. Uz najstrašnije, najodvratnije kletve i pogrde, pretnje… I onda je to prešlo u nešto što me potpuno paralisalo, histeričan smeh i zatim ridanje, plač, zagrljaji, preklinjanje da oprostim, po­ljupce po kosi, obrazima, svuda. Izvu­kao kutiju ispod kreveta i plačući čitao iskidane rečenice.

Naravno da sam se okliznula u kadi i unakazila. Naravno da mi dežurni u ur­gentnom nije poverovao, da je morao notirati sve. Čuvala sam tajnu.

Kada se ponovo peti put, sve po slič­nom scenariju – podnela sam zahtev za razvod.

Ostavila mu ćerke, streljajte me. Biće one dobro, lutke moje.

Biću i ja. Moram. Izdržaću. Odupreću se onom opakom porivu koji me vuče ka litici, ravnom krovu, prozoru. To ne smem da im učinim. Neka sam naj­gora ovakva, neće da nose pečat pro­kletstva – majka im se ubila. Izdržaću. Možda će me nekada razumeti. Mož­da će dozvoliti da zagrlim unuke.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

19 − twelve =