Promišljanja

KAD CVETAJU LALE

Kažu da sam bila zanosna devojka. Jedra, visoka, jaka, vesela, krupnih plavih očiju, grohotom sam se smejala.

Imala sam onu crtu muškarače, jake mentalno i fizički. Muškarci su me prihvatali kao ortaka, ali i čežnjivo gledali. Dopadalo mi se to. Želela sam da im pariram u svemu. Prva sam i društvu imala vozačku dozvolu, točak sam umela da zamenim brže od bilo kog momka, detektovala kvarove na autu kao mehaničar…

Naravno da sam se posle treće godine trgovine definitivno obrela u obližnjem gradiću i zaposlila na – benzinskoj stanici. Tek punoletna. Samouverena, ne baš promišljena. Uvek raspoložena za lude provode u krugu od sto kilometara, kafane, muziku, brzu vožnju…

I krenulo je kako ne treba.

Prvo sam suspendovana s posla, pokrenut je krivični postupak zbog pronevere novca iz kase.

Dok je proces trajao, moji noćni izlasci i divljanje su se intenzivirali. Do te noći kada sam kočila, kočila – ali prekasno. Kiša je padala, proklizali smo, sleteli s puta, prevrnuli se i zakucali u drvo. Nas troje smo preživeli. Nenad nije.

U Požarevcu sam naučila da šijem. Naučila da vodim ženske razgovore. Dobro, ne baš one putene… Brutalne su te priče koje se pričaju u ženskom zatvoru. Skoro svaka od nas je ponavljala da joj mesto nije tu, da je nevino osuđena, da joj je nepravda učinjena. Osim mene i Snežane. Ona je ubila nasilnika. Kome je rodila petoro dece. Koji je gasio cigarete na njenim leđima i dlanovima. Kome je presudila jedne noći, dok je trešten pijan hrkao na krevetu, u gumenim čizmama, raspojasan, neobrijan. Strovalio se nakon što ju je nokautirao. Presudila mu je. Sekirom. Tupom stranom.

Nikada nije rekla da nije kriva. Nikada nine tražila pomilovanje. Nikada više nije videla svojih petoro dece. Samo je ponavljala – „spasio se, on se spasio“.

Nikada nisam rekla da nisam kriva. Svaku noć sam ga sanjala. Nenada. Njega, svoju jedinu simpatiju, ljubav, jedinog muškarca koji je bio više od druga, kome sam dozvolila sve što se drugi i nisu osmelili.

Da nije sedeo na suvozačkom sedištu, poginuo bi neko drugi. Ali njegovo mesto je bilo pored mene. Da sam mu bar dala da on vozi, nastradala bih ja. Da nismo toliko pili, kao da je bilo poslednje veče… Da sam ga poslušala i da smo te noći ostali kod njega, sami, bez raspojasanog društva, da smo se voleli, grlilj, šaputali… Da sam mu dozvolila da me uteši i pomogne… Kriva sam. Kriva. Zauvek.

Na slobodi sam se našla posle tih nebitno koliko godina. Nedovoljno.

Niko me nije hteo, nikome nisam trebala.

Ugašene plave oči. Opuštena ramena. Poluosmeh. Tup kao i pogled. Nisu me prepoznavali ili su se pravili da me ne vide i ne poznaju.

Uspela sam nekako da se zaposlim na jednoj farmi, u obližnjem selu. Odlazila ranim jutarnjim autobusom, prebirala jaja, klasirala ih, pakovala. Bez mozga, emocija, bez reči.

Prolazile su godine, jednake. Ravne.

On je više puta ponudio da me poveze do grada, više puta sam odbila, izmišljajući očigledne laži. Jednom sam sela sa njim u auto. Dovezao me je do tužnog dvorišta gde sam iznajmila dvorišnu sobu. I nekako je počeo svakoga dana da me dovozi. I onda je svratio na kafu. Samo na kafu.

Udala sam se u poznim tridesetim. Bez mnogo buke. Sazidali smo kućicu na periferiji. Skromnu. Lepu. Najlepšu. Sa divnim dvorištem, gde smo napravili baštu i cvetne leje. Svako veče zahvaĺjivala sam Bogu na milosti. I spokoju.

Kućica je bila tik uz gradsko groblje.

Toliko blizu da supruga na večni počinak nisu odvezli pogrebnim vozilom. Kovčeg su samo spustili na kolica koja se inače koriste u te svrhe.

Njegovi sinovi nisu sačekali da prođe ni četrdeset dana i poveli su ostavinski postupak u kome su tražili pripadajući deo.

Odrekla sam se svog dela.

Divno je proleće. Buja život. Ponovo otvaramo manastirske kapije i dvore. Smiruje se ovo čudo od pandemije, kažu. Dobri vladika je dopustio da primamo posete.

Ne znam da li se više radujem ovim holandskim lalama koje sam odgajila ili šarenim mašnicama i šnalama na glavicama devojčica, koje dolaze sa roditeljima ovde.

Život je tako lep. Za prolećnih dana, posebno. U rosna jutra, uz sunce koje se promanja i golica skupljene pupoljke mojih lala. Rasad mi je donela iz Amsterdama Nenadova bratanica. Vodeći za ruku sina, njegovu kopiju.

Život je čudesan. Hvala ti, dragi Bože.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

four + 12 =