Uncategorized

KADA ZVONČICA ODE

Gledam te svakoga jutra u odrazu ogledala, ženo draga. Vidim i umor i bore i strepnju, ali i taj tračak svetla koji se probija između polus­puštenih trepavica. I radujem se, jer osećam da stiže ono što toliko želiš. Mir. Spokoj. Ravno disanje.

Spakuj se, dušo. Idemo dalje. Iza oblaka.

Daj ruku. Koja ništa sakrila nije. Gledam je. Ruka žene koja je milovala svoju decu, opipavala puls i temperaturu, saginjala glavu na njihove grudi da čuje kako dišu. Ruka koja je nosila teško bre­me, osmehom skrivajući bol. Ruka koja je nego­vana, a mnogo puta posečena i opečena. Ruka žene koja se kroz trnje probijala. I rane polizala. I osmehom im zacelila.

Idemo dalje.

Ja ne znam kuda vodi ovaj put.

Bezbroj puta sam čula i čitala i pomislila na sive zidove i udaljene krovove i neonsko svetlo i za­boravljene zvukove… I zahvaljivala se Bogu što me zdravlje služi. I proviđenju na svojoj ženskoj prirodi. I umu koji se izborio sa pomračenjem.

Idemo na put, mila.

Sve je baš kako bi trebalo. I svi su tu gde jesu. I kako im je volja. I tvoja je da traješ dok ima veka.

Niko, baš niko neka ne sudi i ne osudi.

Smejala si se zarazno. Romantična ludica. Neustrašiva lavica.

Dok ti u ruke nisu stavili taj glupi, glupi papir. Kažu, pozitivan nalaz. Šta je tu pozitivno, zabo­ga. Pozitivno je što je kraj neizostavan. Tačno. Ako se lečiš – možda ćeš malo, malo duže uživati gledajući one koje voliš kako pate i stre­pe nad ishodom tvoje bitke.

Moja odluka je da neću suditi i presuđivati, jer zna se ko jedini režira i o tome brine. Ali baš zato, neću se ni suprotstavljati sili koja je ušla u ovo moje telo. Neka ga zavrti, centrifugira, neka sila odluči gde, kada, kako, dokle… Neka samo ne traje dugo. Neka mi ih ne muči.

Da me po grohotnom smehu pamte. Po uštipci­ma i krofnama. Po božurima u dvorištu. Po baj­kama koje sam im pred spavanje čitala. I pesmi­ci koju sam milion puta otpevala, dok oni mene ne uspavaju. Mačići. Pačići. Žabice moje.

Da ne plaču. Zbog mene nikada.

I onaj koji je jedini bio Ljubav da se osmehne kada pomisli, kada poželi da me uzme za ruku, kao što me je jedne jeseni uz reku poveo.

Ja neću sebi presuditi, oni samo neka ne osude.

Samo da dugo ne traje. I da se ne pozdravljamo.

……………………………………………………………

Ovo je pozdrav i naslućena priča za jednu koje više od skoro nema. Ženu i večitu devojčicu, jed­nu od Zvončica. Koja mi je uvek dobrotom, neo­doljivom naivnošću, osmeh mamila. A nismo se pozdravile. I samo slutim, a ništa nikoga ne pitam. Mirno ti more i vedro nebo, draga.

You Might Also Like

Bez komentara

Pošalji odgovor

six + nine =